Veština slušanja

Starogrčki filozof Epiktet je rekao: „Priroda je čoveku dala jedan jezik1, ali dva uva, da bismo od drugih mogli da čujemo dva puta više nego što govorimo.“

Umeti pažljivo slušati znači prihvatiti tišinu u razgovoru. Ako prebrzo počnemo da popunjavamo pauze u razgovoru, a kamoli da ih predupređujemo, sprečićemo sagovornika da kaže nešto mu je možda teško da formuliše. Ometamo ga u razmišljanju i onemogućavamo mu da saopšti ono što mu je zaista na umu i duši. Jednostavno čekajte.

„Niko nikad nije izgubio posao zato što je pažljiv slušalac.“

„Razumeti da je ’ono što ja znam drugačije od onoga što ti znaš’, suštinsko je za ostvarivanje uspešne komunikacije“

U knjizi Blaga je noć, Fransis Skot Ficdžerald opisuje baš takvu situaciju: „Povremeno bi uhvatila srž njegovih rečenica, a ostalo bi domaštala iz svoje podsvesti, kao čovek koji primeti otkucaje sata u sredini zvonjave, dok mu od prvih neodbrojenih otkucaja jedino ritam odjekuje u glavi.“

Starogrčki filozof Epiktet je rekao: „Priroda je čoveku dala jedan jezik1, ali dva uva, da bismo od drugih mogli da čujemo dva puta više nego što govorimo.“

Gugl je saznao da su uspešni timovi oni u kojima ljudi slušaju jedni druge. Članovi tima naizmenično govore, slušaju šta su drugi članovi rekli i obraćaju pažnju na neverbalne znakove da bi razumeli neizrečene misli i osećanja. A zbog toga su i njihove reakcije i odgovori promišljeniji i relevantniji. U takvom timu stvorena je atmosfera psihološke sigurnosti, a kada ona postoji tada su svi otvoreniji i spremniji da saznanja i ideje dele s drugima, ne strahujući da će ih neko prekinuti, ućutkati ili smatrati da ono što imaju da kažu nije vredno razmatranja.

Slušati nekog ne znači da se slažemo s njim, čak to ni ne podrazumeva. Jednostavno znači da prihvatamo legitimnost stanovišta druge osobe i da nešto možemo da naučimo od nje. Takođe znači da prihvatamo mogućnost da postoji više istina, te da nas razumevanje svih njih može dovesti do obuhvatnije istine. Dobri slušaoci znaju da razumevanje po svojoj prirodi nije nešto što ili imamo ili nemamo, već nešto što uvek možemo da produbimo i proširimo.

kao kognitivna kompleksnost. Istraživanja pokazuju da je veća kod osoba koje su blaže i saosećajne prema sebi, a manja kod onih koji razmišljaju dogmatski. Ljudi s razvijenijom kognitivnom kompleksnošću sposobniji su da slušaju druge bez bojazni i teskobe i otvoreniji su da čuju sve strane u razgovoru, pa zato umeju bolje da pamte, ponove i organizuju podatke i otud se lakše povezuju s ljudima i lakše smišljaju nove ideje. Ujedno bolje prosuđuju i donose zdravije odluke

kada učestvujemo u nekoj raspravi treba da slušamo da bismo otkrili dokaz da mi možda nismo u pravu a ne da bismo tražili greške u argumentaciji sagovornika, a kamoli da bismo ga ignorisali ili potpuno isključili iz svog života. Za to je potrebna određena duhovna širina; ako smo otvoreni prema mogućnosti da možda grešimo, ili makar da nismo potpuno u pravu, više ćemo naučiti iz razgovora koje vodimo.