Frankenštajnova majka

Iako su mi naci­sti ubi­li sina, ja sam Nemac, rođen sam u Nemač­koj, celog živo­ta sam bio Nemac i nika­da ne mogu da budem neš­to dru­go, da govo­rim dru­gi jezik, da pri­pa­dam dru­goj zemlji. Ja volim koba­si­ce, a sad ne mogu da jedem koba­si­ce jer je svi­nja neči­sta živo­ti­nja, tako da često subo­tom po pod­ne kupim sebi jed­nu Würstel, poje­dem je i kad dođem kući, kažem da nisam gla­dan, ali se ose­ćam kri­vim, apsurd­no i glu­pa­vo kri­vim što sam kupio obič­nu koba­si­cu..

Iako sam tek tri mese­ca živeo u Špa­ni­ji, bio sam veo­ma sve­stan hra­bro­sti te nezaš­ti­će­ne žene, rizi­ka koji­ma se izla­že pokoravajući se svo­joj save­sti, a ne inte­re­si­ma svo­jih pret­po­sta­vlje­nih

nisu uzi­ma­li za ozbilj­no. Osim toga, moj deda

za euge­ni­čar­ku kao što je donja Auro­ra, ili Hil­de­gart

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Ubi­la sam je jer je moja ćerka bila dobra, duhov­na, i zaslu­ži­la je da se uzdig­ne, da leti. U ovom prlja­vom sve­tu, moji nepri­ja­te­lji bi je napo­slet­ku pro­sti­tu­i­sa­li, a ja to nisam mogla da dozvo­lim

Ovim revol­ve­rom je četi­ri puta upu­ca­la Hil­de­gart u gla­vu. Zatim je doš­la u moju kan­ce­la­ri­ju i pre­da­la mi piš­tolj. Molim?, pono­vo je upi­tao moj otac, ne dobiv­ši nika­kav odgo­vor osim cok­ta­nja žene koja je posta­ja­la sve nestr­plji­vi­ja. Da li ste to ura­di­li, donja Auro­ra? Narav­no da jesam, nakon što je pro­go­vo­ri­la, pre­kr­sti­la je noge. Zai­sta, ne znam zaš­to se toli­ko išču­đa­va­te, nema ničeg poseb­nog u tome... Fasci­ni­ra­no sam slu­šao taj čvrst, moćan glas, sigu­ran u ono što govo­ri, istim tonom kojim bi bilo koja pri­ja­te­lji­ca moje maj­ke, pa i ona sama, pro­ko­men­ta­ri­sa­la kako su cene sta­na­ri­na pora­sle ili za koju će stran­ku gla­sa­ti

što nisam jeo ostat­ke hra­ne. Zato što kada mi je bilo potreb­no pen­ka­lo, knji­ga, sve­ska, samo je tre­ba­lo da uđem u pro­dav­ni­cu i kupim ih. Zato što sam imao i više nego dovolj­no sve­ga ono­ga što su one izgu­bi­le, zato što sam živeo život koji je nji­ma bio odu­zet, zato što sam se spa­sao dok su one tonu­le u jamu koja je i meni pri­pa­da­la, žive­le sud­bi­nu koja je tre­ba­lo da bude moja, deli­le zajed­no nesreću koja je jedi­no meni bila nepo­zna­ta

ene je bilo sra­mo­ta da im pri­čam o svom. Uju­tro idem na fakul­tet, pišem, dođem kući da jedem, malo učim i u osam idem na posao u resto­ran... Nika­da im nisam pri­znao da su u toj spo­koj­noj, umi­ru­ju­ćoj ruti­ni, njih dve uvek bile pri­sut­ne. Zato što ja nisam sta­jao u redu pred vra­ti­ma zatvo­ra. Zato što sam mar­ki­cu koju su viđa­le na kover­ti pla­ćao sit­ni­šem koji sam nosio u dže­pu. Zat

izdaj­nik, ni pre­vr­tlji­vac, ni kon­ver­tit. Bio je neš­to i bolje i gore, bio je prag­ma­ti­čan čovek, poma­lo opor­tu­nist, poma­lo cinik, kome nije sme­ta­lo da poka­že svo­je tro­stru­ko lice. Tako­đe je bio inte­li­gen­tan, ambi­ci­o­zan čovek koji je igrao otvo­re­nih kara­ta, do izve­sne gra­ni­ce