onih porodica u kojima su svi opušteni i svako gleda svoja posla, u kojima se prave šale na račun sentimentalnosti i svako svoje rane vida u tajnosti. Konoru se tata smejao kad god bi pokazao trunku slabosti, ponižavao ga ako se rasplače i ako je „mekan“. Kad je napunio pet godina tata je prestao da ga grli – prerastao si zagrljaje, rekao bi mu. Konor je naučio da postiskuje svaku želju za bliskošću i duboko je zakopao potrebu za nežnošću i ljubavlju, da ne bi nervirao tatu. Na kraju se toliko navikao da krije te svoje delove da je na kraju zaboravio da postoje.
I sad ga je blam od same ideje da pokaže neko osećanje ili da izrazi neku potrebu. Svoj strah od ranjivosti projektuje na