Male uspomene

samo neko ko očekuje da će dobiti ono što zaiska, ima smelosti da to i zatraži

Često zaboravimo ono što bismo rado prizvali u sećanje, a ponekad nam, često, opsesivno, i na najmanji podsticaj, navru iz prošlosti neke slike, nepovezane reči, bleskovi, otkrovenja, i za to nemamo nikakvog objašnjenja, ne prizivamo ih, ali se sami od sebe pojave.

Danas mi je kuća puna slika konja. Skoro svako ko me prvi put poseti pita da li jašem, a ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina.

U odnosu na datum rođenja upisan u moju ličnu kartu, umreću stariji dva dana, ali se nadam da ta razlika neće biti previše upadljiva.

Neka te uvek vodi ono dete koje si nekada bio.

starmalih putnika kroz virtuelne svetove

Uprkos tome, uvek sam sedao pored njega kada bih video da se priprema da piše. On bi, samostalno, namestio list debele hartije između dve metalne table i zatim bi, hitro, bez oklevanja, počeo da ga buši nekakvim šilom kao da ima najbesprekorniji vid na svetu. Danas želim da mislim da je Žulio mislio da tim pisanjem pali svetlost zvezda u neizlečivom mraku svog slepila.

Visili su tamo kao sveci na oltaru, kao delovi zajedničkog kivota, nepomični, nepromenljivi.

nosio je velike okrugle naočare i uvek je nekako mirisao na lekove.

I Adam i Eva su sigurno morali to da obavljaju u nekom rajskom budžaku.