Dosije Atila

I pred Novu godinu, sa Preduzimačem na mestu vozača, počeo sam da radim. Ušao sam u poštu kod Franša. Naviknut da u „civilizovanim“ zemljama iz okruženja svi znaju šta im je činiti kad neko ispod kaputa izvuče automatsku pušku, ostao sam začuđen nesinhronizacijom prisutnih, na koju sam odavno zaboravio. Prvo me je stariji gospodin sa strane mrtav ’ladan upitao: „A šta ja da radim?“ Nisam imao vremena za zbunjenost koja me je polako obuzimala. „Sedite, gospodine, na te stolice za čekanje iza vas i budite mirni, pa ćete sve ovo moći da pričate unucima kao anegdotu.“ Zatim me je mlađi lik za telefonskom govornicom upitao: „Je l’ ja da prekinem razgovor?“ – „Ma jok, samo ti nastavi. Ne smetaš ti meni, ali se ne pomeraj.“ Krajem uva uhvatih kako izgovara nekome sa druge strane veze: „Zamisli, upravo pljačkaju ovu poštu. I tako kažeš, za nju…“

„Večeras je i ovim ružama toplije nego meni. Ako. Njih bar neko voli.“

Probao sam da nagovorim Vesnu da učimo zajedno ljubljenje, ali ona mi je samo opalila šamar, pa smo zapalili cigaru.

Sud je dozvoljavao jednu knjigu u petnaest dana do optužnice, i dve posle optužnice, valjda da ne izađemo previše načitani.

„Sine, sa nečijim strahom se ne valja igrati, i pacov napadne čoveka kad je sateran u ćošak, bez obzira na to što je čovek neuporedivo veći.“

„Čoveku je lako biti pošten kad mu ljubav ne da drugog izlaza.“

Nasmejao sam se i tiho u sebi ponovio Minjine reči sa rastanka: „Sve svoje mane nosi kao vrline! I zapamti, tvoje srce će morati da bude u stanju da unovči svaki ček koji tvoja luda glava ispiše.“

Majka me je oslobodila. Oterala je sve moje strahove, ali u svoj svojoj mudrosti nije sagledala jednu stvar. Kada sam te večeri uz njenu i Perinu pomoć prestao da se plašim Leke, tiranina, svog oca, prestao sam da se plašim bilo koga.

bolje da ćute da ljudi misle da su glupi nego da govore da ljudi znaju da su glupi

Tragedija se ni na jedan način ne može opravdati ili ne daj bože ulepšati, ona je u stvari samo i jedino to: tragedija