Dosije Atila

I pred Novu godinu, sa Preduzimačem na mestu vozača, počeo sam da radim. Ušao sam u poštu kod Franša. Naviknut da u „civilizovanim“ zemljama iz okruženja svi znaju šta im je činiti kad neko ispod kaputa izvuče automatsku pušku, ostao sam začuđen nesinhronizacijom prisutnih, na koju sam odavno zaboravio. Prvo me je stariji gospodin sa strane mrtav ’ladan upitao: „A šta ja da radim?“ Nisam imao vremena za zbunjenost koja me je polako obuzimala. „Sedite, gospodine, na te stolice za čekanje iza vas i budite mirni, pa ćete sve ovo moći da pričate unucima kao anegdotu.“ Zatim me je mlađi lik za telefonskom govornicom upitao: „Je l’ ja da prekinem razgovor?“ – „Ma jok, samo ti nastavi. Ne smetaš ti meni, ali se ne pomeraj.“ Krajem uva uhvatih kako izgovara nekome sa druge strane veze: „Zamisli, upravo pljačkaju ovu poštu. I tako kažeš, za nju…“

„Večeras je i ovim ružama toplije nego meni. Ako. Njih bar neko voli.“

Probao sam da nagovorim Vesnu da učimo zajedno ljubljenje, ali ona mi je samo opalila šamar, pa smo zapalili cigaru.

bolje da ćute da ljudi misle da su glupi nego da govore da ljudi znaju da su glupi

Tragedija se ni na jedan način ne može opravdati ili ne daj bože ulepšati, ona je u stvari samo i jedino to: tragedija

„Zbog eksera je spala potkovica, zbog potkovice se sapleo konj, zbog konja je pao kralj, zbog pada kralja se razbežala vojska, zbog vojske je palo kraljevstvo. Sve je počelo od eksera.“

Šta da se radi, porez na beograđanstvo je uvek bio veći u svim domenima.

A onda je došla sumnja u samog sebe. Na kraju mi je ostao čisti recesijalni srpski inat. „Bol ne boli, bol se voli!“,

Znao sam da više nikada neće biti isto, ali sam se zarekao da ga neću mrzeti, pa čak ni kriviti. Ja sam ga birao, ja ću ga i trpeti.

Bogovi na nebu, kumovi na zemlji, kume moj…