21 lekcija za 21. vek

Nažalost, istorija ne daje popust nikome.

Sedam milijardi ljudi ima, naravno, sedam milijardi ciljeva, a kao što je već napomenuto, mogućnost da razmišljamo o široj slici relativno je redak luksuz

Često se kaže da ljudi uspostavljaju vezu s umetničkim delima zato što se pronalaze u njima

Nasuprot tome, mi danas pojma nemamo kako će ni Kina ni ostatak sveta izgledati 2050. godine. Ne znamo šta će ljudi raditi da bi se izdržavali, ne znamo kako će funkcionisati vojska ni birokratski aparat, ne znamo kakvi će biti odnosi među polovima. Neki ljudi će verovatno živeti mnogo duže nego danas, a i samo ljudsko telo će možda doživeti neupamćenu revoluciju zahvaljujući bioinženjeringu i interfejsima koji će neposredno povezivati mozak s kompjuterom. Veliki deo onoga što deca uče danas verovatno će biti nepotrebno 2050.

obzirom na neizmernu destruktivnu moć naše civilizacije, naprosto ne možemo da dozvolimo sebi više nikakve neuspele modele, svetske ratove ni krvave revolucije. Ovoga puta neuspeli modeli mogli bi prerasti u nuklearni rat, u čudovišne plodove genetskog inženjeringa i potpuni raspad biosfere. Zbog svega toga moramo ovog puta da se pokažemo bolje nego onda kada smo se suočavali s industrijskom revolucijom.

Moglo bi nam se desiti da nas zapadne najgore od oba sveta, da nas istovremeno muče i visoka stopa nezaposlenosti i manjak stručne radne snage.

Zato bi suludo bilo sprečavati automatizaciju na poljima kao što su saobraćaj i zdravstvo da bismo sačuvali ljudima posao. Na kraju krajeva, cilj je da zaštitimo i sačuvamo ljude, ne poslove. Nepotrebni vozači i lekari naprosto će morati da pronađu nešto drugo što će raditi.

Još smo u nihilističkom trenutku razvejanih iluzija i gneva pošto su ljudi izgubili veru u stare priče, ali pre nego što će prihvatiti neku novu. Šta sledi, dakle? Prvi je korak da obuzdamo malo proročanstva o propasti i da iz stanja panike pređemo u zbunjenost. Panika je oblik hibrisa. Potiče od samozadovoljnog ubeđenja da znam tačno kuda svet ide – u propast. Zbunjenost je skromnija, te otuda i jasnovidija.

Da li bi liberalizam mogao da se preoblikuje još jednom, kao što je to uradio posle kriza u četvrtoj i sedmoj deceniji XX veka, koje je preživeo postavši pritom još privlačniji nego pre? Mogu li tradicionalna religija i nacionalizam da pruže odgovore do kojih liberali ne uspevaju da stignu i mogu li starom pameću da stvore moderan pogled na svet? Ili je možda kucnuo čas da raskinemo s prošlošću i izatkamo potpuno novu priču, koja nadilazi ne samo stare bogove i nacije nego i stožerne vrednosti savremenog sveta – slobodu i jednakost?

Liberalizam međutim nema nikakva očigledna rešenja za najveće probleme s kojima se suočavamo: ekološki krah i tehnološki raspad