Bezobrazna pisma

Znaš šta se dešava kad doslovno sve možeš da imaš? Nekom ironijom, to više uopšte ne želiš. Nedostaje mi ta žudnja. Nedostaje mi da budem normalno ljudsko biće.

„Imala je običaj da kaže: Ono do čega se lako dođe neće potrajati, a ono što je trajno ne dolazi lako.“

U sadašnjosti je bezbednost. Trenutno si u svojoj spavaćoj sobi i razgovaraš sa mnom. I to je sve. Tvoje brige dolaze iz prošlih iskustava a strahovi od budućih. Ni prošlost ni budućnost nisu stvarni. Postoji samo sadašnjost. Ako se budeš držala te mantre, bićeš okej u svemu što radiš.

Imala je običaj da kaže: Ono do čega se lako dođe neće potrajati, a ono što je trajno ne dolazi lako.“

„Nekako suprotno od onoga što važi kod ljudi? Tako sam se ja osećao pre no što sam tebe našao. Šuplje iznutra. Sjajno za lubenice, ali trulo za ljude.“

Ali ponekad moramo prestati da živimo u prošlosti da bismo dozvolili sebi da budemo srećni.

„Za slučaj da nisam bio jasan, za mene je ljubav dovoljna, Luka. Ali ti mi moraš dozvoliti da te volim.“

„Svi mi imamo svetlo i tamu, ljubavi. Trudimo se da mrak sakrijemo od drugih jer se plašimo da će ih oterati. ali tvoj mrak me ne plaši, Luka. Samo mi budi želju da te držim za ruku i da budem tvoje svetlo dok ponovo ne pronađeš svoje. To ljudi rade kad su zaljubljeni. Neću uvek biti u stanju da prizovem tvoje svetlo, jer ponekad ga moraš sama naći u sebi, ali biću pored tebe i držaću te za ruku u mraku tako da te ništa ne uplaši.“

„Ponekad se desi da ljubav nije dovoljna da stvari dovede u red i moramo da se oprostimo od nje.“

Usred svega toga, međutim, uradila sam ono što sam godinama odlagala. Odvezla sam se do najbližeg salona za tetovažu i ukrasila se suncem, mesecom i zvezdama koje je Izabela želela trajno da stavimo na unutrašnju stranu podlaktice.