Prizor koji je ugledao ga je zapanjio.
Svi vojnici su bili na pustopoljini izbrazdanoj kraterima između dve vojske. Ali nisu se borili. Stajali su okolo u grupama, pričajući.
Bilo je nečeg čudnog u njihovoj pojavi, i u sledećem trenutku Fic shvati da su neke uniforme oker, a druge bledosive.
Ljudi su pričali s neprijateljem.
Fic baci ašov, podiže glavu skroz iznad grudobrana, i ostade da zuri. Bilo je na stotine vojnika na ničijoj zemlji, protezali su se na levu i desnu stranu dokle god je pogled dopirao, izmešani, Britanci i Nemci.
On pronađe merdevine za izlazak iz rova i pope se preko grudobrana. Brzo je koračao preko spaljene zemlje. Ljudi su jedni drugima pokazivali fotografije svojih porodica i dragana, nudeći cigarete, i pokušavajući da komuniciraju, izgovarajući rečenice poput: „Ja Robert, ti?“
On uoči dva narednika, Britanca i Nemca, zadubljene u razgovor. Fic potapša Britanca po ramenu. – Ti! – reče. – Šta to radite kog đavola?
Čovek mu odgovori ravnim, grlenim naglaskom radnika s kardifskih dokova. – Ne znam kako se to tačno desilo, gospodine. Neke Švabe su se popele na svoj grudobran, bez oružja, i počeli da viču: „Srećan Božić“, onda je jedan od naših uradio isto, i zatim su krenuli jedni ka drugima, i dok si rekô keks, svi su učinili isto.