Sofijin izbor

Šta nagoni ljudska bića da muče sebe tim glupavim malim isečcima nesrećnih uspomena?

Jednoga dana razumeću Aušvic. To je bila smela izjava, ali naivno besmislena. Niko nikada neće razumeti Aušvic. Ono što sam tačnije mogao da zapišem bilo bi: Jednoga dana pisaću o Sofijinom životu i smrti, i tako doprineti tome da se pokaže kako apsolutno zlo nikada ne iščezava iz sveta. Sâm Aušvic ostaje neobjašnjiv. Najdublja izjava dosada data o Aušvicu uopšte nije bila izjava, već odgovor.

Pitanje: „U Aušvicu, reci mi, gde je bio Bog?“

I odgovor: „Gde je bio čovek?“

„Da li je najbolje znati za smrt deteta, čak i neku tako užasnu, ili znati da je dete živo, ali da ga nikada, nikada nećeš opet videti?“

„Mama!“ Začula je Evin tanak ali prodoran krik u trenutku kada je odgurnula dete od sebe i ustala s betona nespretno posrnuvši. „Uzmite malu!“, uzviknula je. „Uzmite moju ćerkicu!“

U tom trenutku, pomoćnik – s pažljivom nežnošću koju će Sofija bezuspešno pokušavati da zaboravi – povuče Evu za ruku i odvede je u legiju prokletih koja je čekala. Zauvek će joj ostati neodređen utisak da je dete uporno gledalo nazad, preklinjući. Ali kako je već bila skoro sasvim slepa od slanih, gustih, obilnih suza, bila je pošteđena izraza na Evinom licu, ma kakav on bio, i zauvek je bila zahvalna za to. Jer u najogoljenijoj iskrenosti svoje duše znala je da to nikada ne bi mogla da podnese, pošto ju je već maltene potpuno izludeo poslednji letimični pogled na to sitno obličje što nestaje.

Ima prijatelja koji se steknu u mladalačko doba i kojima se čovek jednostavno veseli, prema kojima gaji ljubav i vernost kakve tajanstveno nedostaju prijateljstvima sklopljenim kasnije, ma koliko iskrena bila;

Poput tifusne groznice, čovek doveka može u sebi da čuva otrove krivice.

Ljudi su se u logoru ponašali veoma različito, neki kukavički i sebično, neki hrabro i prelepo – nije bilo pravila. Ne. Ali taj Aušvic je bio tako strašno mesto, Stingo, tako neverovatno strašno da stvarno nisi mogao da kažeš kako taj neko treba da uradi nešto na dobar ili plemenit način, kao u onom drugom svetu. Ako su on ili ona uradili nešto plemenito, mogao si da im se diviš kao bilo gde drugde, ali nacisti su bili ubice i kada nisu ubijali, pretvarali su ljude u bolesne životinje, pa ako to što su ti ljudi radili nije bilo tako plemenito, ili čak ako su bili kao životinje, onda si to morao da razumeš, možda da prezireš, ali da u isto vreme žališ, jer si znao koliko ti je lako da se i ti ponašaš kao životinja.

U životu ima retkih trenutaka kada žestina neke zakopane emocije koju neko oseća prema nekom drugom – potisnuta pizma ili neobuzdana ljubav – izbije na površinu svesti s neposrednom jasnoćom; katkad to liči na telesnu kataklizmu, zauvek nezaboravnu.

Pitanje: „U Aušvicu, reci mi, gde je bio Bog?“
I odgovor: „Gde je bio čovek?“

Jedna je bila largeto iz Mocartovog koncerta za klavir u B-duru – poslednjeg koji je