Sofijin izbor

čovek doveka može u sebi da čuva otrove krivice.

Ostali, uključujući Sofiju, svakako će otići u pakao.

najbolnije istine o sebi najčešće se uskraćuju upravo onom ko se voli, ako ni zbog čega drugog, onda iz same ljudske pobude da se on poštedi bezrazložne patnje.

Muka žigoše dušu do samih njenih dubina prezirom, gnušanjem i čak mržnjom prema sebi i osećajem krivice koje bi zločin logično trebalo da proizvede, ali zapravo ne proizvodi.“

„Jednostavno ne znam. Kako je šašavo na neki način da se tako nešto dogodi. Kako je moguće poznavati nekoga četrdeset pet minuta i osećati takvu prazninu kada on ode?

Čudno je, Stingo, znaš, da sam opet naučila da plačem, i mislim kako to možda znači da sam ponovo ljudsko biće.

ležala bih budna i slušala kako se ta tiha i krasna muzika uspinje kroz kuću i osećala bih se tako toplo, udobno i sigurno.

„Oblačenje je važno. Između ostalog, to nas čini ljudskim bićima. Kad je već tako, može da bude i stvar lepote, nešto što ti pričinjava pravo zadovoljstvo. A možda usput pričini zadovoljstvo i nekom drugom. Mada je to sporedno.“

Šta nagoni ljudska bića da muče sebe tim glupavim malim isečcima nesrećnih uspomena?

Jednoga dana razumeću Aušvic. To je bila smela izjava, ali naivno besmislena. Niko nikada neće razumeti Aušvic. Ono što sam tačnije mogao da zapišem bilo bi: Jednoga dana pisaću o Sofijinom životu i smrti, i tako doprineti tome da se pokaže kako apsolutno zlo nikada ne iščezava iz sveta. Sâm Aušvic ostaje neobjašnjiv. Najdublja izjava dosada data o Aušvicu uopšte nije bila izjava, već odgovor.

Pitanje: „U Aušvicu, reci mi, gde je bio Bog?“

I odgovor: „Gde je bio čovek?“