Kraljevstvo

Svi mi lažemo“, rekla je. „Čak i kad mislimo da govorimo istinu. Ono što nazivamo istinom samo je laž koja nam najviše odgovara. A naša sposobnost da poverujemo u neophodne laži bezgranična je.“

Hepiend ne postoji, ali zato postoje trenuci besmislene sreće, a svaki takav trenutak može biti i poslednji, pa zašto onda da ne pevaš na sav glas? Da svet sazna. A život – ili smrt – neka izvole da te pokose neki drugi put.

Znaš li koliki je to strah kad ti preti neko ko zna tačno u koji živac treba da ubode?“
„Znam ponešto o tome“, reče Karl pogledavši me iskosa.
„Takav strah ti, što bi se reklo, izjeda dušu.“
„Da“, tiho će Karl.
„A šta se onda desi?“
„Na kraju više nemaš snage da se plašiš.“
„Tako je“, rekoh. „Jebe ti se, radije ćeš umreti. Upropastiti sebe ili drugog. Spaliti, ubiti. Bilo šta, samo da više ne moraš da se plašiš. Eto, to znači proći kroza zid.“

Kad stvari jednom naprsnu, ne potraje mnogo dok sasvim ne nestanu.

URADI ŠTA SE MORA. I URADI TO ODMAH.

Život je u suštini prosta stvar, njegov jedini cilj je što veće uživanje. Čak i ona naša hvaljena znatiželja, potreba da istražimo svemir i ljudsku prirodu, zasniva se na želji da uživanje produbimo i produžimo. Zato, kad računica ode u minus, kad bol premaši zadovoljstvo i kad više nema nade da se to promeni, prestajemo da živimo. Pijemo ili žderemo do smrti, plivamo protiv jake struje, pušimo u krevetu, vozimo pijani, odlažemo odlazak lekaru iako ona kvržica na vratu neprekidno raste. Ili se naprosto obesimo u ambaru. Stvar postane banalna kad jednom shvatiš da je to sasvim izvodljiva alternativa. Da li ćeš zidati kuću i koje ćeš školovanje izabrati krupnije su odluke nego da li ćeš okončati život nešto ranije nego što bi se sam od sebe okončao.

„Svi mi lažemo“, rekla je. „Čak i kad mislimo da govorimo istinu. Ono što nazivamo istinom samo je laž koja nam najviše odgovara. A naša sposobnost da poverujemo u neophodne laži bezgranična je.“

„Kad si do guše u govnima, ne valja ti da obaraš glavu.“

„Ljudi kažu da je ljubav slepa kad kod voljene osobe vide samo vrline. A zapravo se rečenica odnosi na Kupidona koji ispaljuje svoje strele s povezom preko očiju. Te strele pogađaju nasumično i čovek ne bira sam u koga će se zaljubiti.“

Slobodan kao ptica? Kako da ne. To mi ljudi tako kažemo zato što nam se sviđa ta ideja. A zapravo se svi krećemo u istom prokletom krugu; mi smo ptice u kavezu, samo je taj kavez dovoljno veliki, a rešetke dovoljno tanke da to ne vidimo.“