Toliko emocija u meni da ih recima ne mogu opisati. Svako bi trebao da procita ovaj roman jer tek onda ce da shvati da rat nikada nikome dobro nije doneo. Da je nacionalizam najveca glupost, i da su ljudi ili dobri ili losi nema sredine.
Kako se čovek oseća kad pročita jednu ovakvu knjigu? Kad kroz nju oseti sve unutrašnje lomove koji su pratili pisca iste tokom jednog sramotog i teškog perioda istorije Balkana.
Nemoguće je obuzdati emocije pred redovima u kojima je opisana potpuna propast i sunovrat jednog društva.
Slava Edibu Jaganjacu i njegovim kolegama koji su u nemogućim ratnim uslovima svoju profesiju stavili iznad svojih života.
Prvi utisak je da želim upoznati doktora koji je sve ovo napisano preživljavao, da ga zagrlim i da mu kažem..bravo, ljudino.
Bravo