Slatka melanholija: Kako nas tuga i čežnja upotpunjuju

Dom nije nikakvo mesto. Dom je tamo gde je predmet čežnje i ne osećate se dobro sve dok ne budete tamo

Mi mislimo da želimo večni život, ali možda zapravo želimo idealnu, bezuslovnu ljubav; svet u kome lavovi stvarno spavaju s jaganjcima; svet u kome nema gladi i poplava, koncentracionih logora i arhipelaga Gulag; svet u kome odrastajući učimo da volimo druge onako neizmerno kao što smo nekad voleli svoje roditelje; svet u kome će nas drugi večno obožavati kao najdraže dete; svet stvoren na potpuno drugačijoj logici od naše u kome jedna vrsta ne mora da jede drugu da bi opstala.

Pesnici su ovde strašno važni. U radnjama sa suvenirima pored kase stoje zbirke poezije gde biste u drugim glavnim gradovima našli plan grada i priveske za ključeve. Na glavnim trgovima se nalaze mermerne statue, ali ne junaka iz ratova već čuvenih pesnika. Najslavniji je Pesoa koji je zapazio, slično kao Buda u priči o semenu slačice, da „brodovi plove u mnoge luke, ali nijedan ne ide tamo gde život nije bolan“.

Unutrašnji bol uvek izađe na površinu.

Podstaknuti smo da u dubini duše na sebe gledamo kao pobednike ili gubitnike – i da svojim sangvinično-koleričnim ponašanjem pokazujemo da spadamo među prvopomenute.

Sve što voliš jednog dana ćeš izgubiti. Ali ljubav će se na kraju vratiti u nekom drugom obliku

Moramo da se sprijateljimo s tugom.

Kako ćete sami najbolje da zacelite? Zaceljujte druge.

Ali kad se stvarno oporavite od bilo kakvog gubitka – kad vam rana zaceli, kad duša počne da vam se oporavlja od šoka – tada raste neki novi deo bića

Ako ne možete da se oslobodite nekog bola, neka to bude vaš kreativan prinos.