Slatka melanholija: Kako nas tuga i čežnja upotpunjuju

Mi mislimo da želimo večni život, ali možda zapravo želimo idealnu, bezuslovnu ljubav; svet u kome lavovi stvarno spavaju s jaganjcima; svet u kome nema gladi i poplava, koncentracionih logora i arhipelaga Gulag; svet u kome odrastajući učimo da volimo druge onako neizmerno kao što smo nekad voleli svoje roditelje; svet u kome će nas drugi večno obožavati kao najdraže dete; svet stvoren na potpuno drugačijoj logici od naše u kome jedna vrsta ne mora da jede drugu da bi opstala.

Zaključila sam da melanholičnost nije, kako smo skloni da mislimo, samo trenutno osećanje ili iskustvo. To su i nečujna snaga, način života, čuvena tradicija – koji su u jednakoj meri zanemareni koliko su i bogati ljudskim potencijalom. To je autentičan, oplemenjujući odgovor na problem života u ovom krajnje nesavršenom a s druge strane neumoljivo lepom svetu.

Dom nije nikakvo mesto. Dom je tamo gde je predmet čežnje i ne osećate se dobro sve dok ne budete tamo

Voleo je organsku hemiju i zato je nedeljom čitao priručnike iz te oblasti. Meni je davao primer da, ako hoću da imam miran život, treba jednostavno da živim mirnim životom; da ako ste skromna osoba koja nema koristi od toga da bude u središtu pažnje, treba jednostavno da budete osoba koja nema koristi od toga da bude u središtu pažnje.

Volim lepotu, volim modu, volim umetnost, volim muziku, volim hranu, volim pozorišne predstave, volim dramu, volim poeziju, volim filmove. Vrlo je malo stvari koje me ne zanimaju. Volim što sam živ

, nisam mogla da odustanem. Tada nisam imala pojma da je muzika samo kapija nekog dubljeg carstva u kome shvatate da je svet tajanstveno i sveto mesto, čak i začarano. Neki od nas stupaju u to carstvo pomoću molitve ili meditacije, ili šetajući po šumi; kapija koja je mene privukla bila je molska muzika.

Ima još bezbroj drugih naziva: recimo, najjednostavnije, dom ili „Negde tu iza duge“ ili kako pisac Mark Merlis kaže, „obala s koje smo prognani pre nego što smo se rodili“.

Međutim, čežnja je prikriveni impuls. Ona je aktivna a ne pasivna; u sebi ima nešto kreativno, nežno i božansko. Kad čeznemo za nečim ili nekim, mi posežemo za tim, krećemo se ka tome.

„Jedni drugima smo potrebni da se sećamo, da pomažemo jedni drugima da se setimo da je tuga složena emocija. Da možeš da budeš tužan i da ćeš svakako biti tužan, a i srećan; tugovaćeš i moći ćeš da voliš u istoj godini ili nedelji, istovremeno.

U svemu postoji pukotina.
Tako ulazi svetlost.
L. K. „ANTHEM“