Demon Koperhed

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

Usled onoga što se te jeseni dogodilo jedanaestog septembra posteri su sada bili priheftani jedan na drugi, kao i regruteri. Hajde da idemo da prašimo teroristima turove, govorili su svi oni, i mnogi su se odazvali na poziv. Zašto da ne. Primamljeni obećanjem makar jednog plaćenog posla, između srednje škole i smrti. Jer sam napad nije izgledao kao da se zaista dogodio. Nama su neboderi samo televizija, tako da nam je, dok smo gledali ona dva kako padaju, iznova i iznova, to ličilo na iste one filmske efekte koje smo uvek viđali. Znali smo da su ljudi poginuli. Imali smo svoj skup, spuštenu zastavu, tugu i sve ostalo. Imao sam noćne more da onako padam s visine. Znam da su u pitanju bile prave zgrade. I ima ih i dalje još mnogo što stoje u onim gradovima, te pretpostavljam da je to razlog za brigu. Kada bi ovde nadletali neki teroristi, pogledali bi razvaljene rudarske kratere i planine dignute u vazduh i kazali: „Produži. Ovo mesto je već uništeno.“ Bilo mi je teško da shvatim kako je jedanaesti septembar moja borba. Što se ticalo činjenja dobra bližnjemu svome, bolja mogućnost bila mi je fudbal.

Oduvek sam mislio da svi uzorni Amerikanci svake sedmice nose svoje smeće na deponiju,

Kako me se ljudi klone. Kako me ne pipaju na fizičkom, čak i ne kliču kada dam koš. Kako mi u menzi prinose svoj tanjir licu, kao da bih jeo s njega kao pas. Više nisam želeo da sunce sija na mene. Izbrisao sam sebe kao tablu.

Ako joj je uopšte i palo na pamet da su ti ljudi lažljivi, kradljivi prevaranti, nije imala izbora. Morala je to da prihvati

komšilukom nije razgovarala. Rekla je kako njeni roditelji ne odobravaju gospodina Mako

Pitao sam je zašto. Ona se napravila kao da rajsferšlusom zakopčava ustašca, pa je uperila prst u policu iznad mašine za pranje veša. Tamo je bilo smeće, sve ono uobičajeno što ne pogledaš dvaput. Boce deterdženta, plastična kofa. Omekšivač za mašinu za sušenje veša. I monitor za bebe. Onakav s kamero

Gospođica Barks mi je pronašla novi hraniteljski dom, kod porodice Makob

Ali tetka Džun mi je kupila nešto čudesno: komplet markera u boji za crtanje stripova, tankog vrha na jednom i debelog na drugom kraju, u više boja nego što biste pomislili da ih ima. Osam nijansi samo kože. Kao i pravu knjigu za crtanje stripova, sa odštampanim razdeljivačima kadrova

Priče s veronauke samo su još jedna vrsta stripova o superherojima. Računati na Isusa da spase stvar nije ništa realnije nego poslati znak Betmenu