Demon Koperhed

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

Usled onoga što se te jeseni dogodilo jedanaestog septembra posteri su sada bili priheftani jedan na drugi, kao i regruteri. Hajde da idemo da prašimo teroristima turove, govorili su svi oni, i mnogi su se odazvali na poziv. Zašto da ne. Primamljeni obećanjem makar jednog plaćenog posla, između srednje škole i smrti. Jer sam napad nije izgledao kao da se zaista dogodio. Nama su neboderi samo televizija, tako da nam je, dok smo gledali ona dva kako padaju, iznova i iznova, to ličilo na iste one filmske efekte koje smo uvek viđali. Znali smo da su ljudi poginuli. Imali smo svoj skup, spuštenu zastavu, tugu i sve ostalo. Imao sam noćne more da onako padam s visine. Znam da su u pitanju bile prave zgrade. I ima ih i dalje još mnogo što stoje u onim gradovima, te pretpostavljam da je to razlog za brigu. Kada bi ovde nadletali neki teroristi, pogledali bi razvaljene rudarske kratere i planine dignute u vazduh i kazali: „Produži. Ovo mesto je već uništeno.“ Bilo mi je teško da shvatim kako je jedanaesti septembar moja borba. Što se ticalo činjenja dobra bližnjemu svome, bolja mogućnost bila mi je fudbal.

kada se nešto pretoči u reči, tome nečemu izrastu zubi.

Čudo je što život možeš da počneš bez ičega, da ga završiš bez ičega, a da između mnogo izgubiš.

Sigurnije je o nekome znati više nego što taj neko zna o tebi.

Dođeš dotle da nimalo ne zarezuješ to što ljudi misle da ništa ne vrediš. Možda tako što najpre sam stekneš takvo mišljenje.

čovek može da drži glavu visoko i da se visoko uzdigne i ako nije imao toliko sreće da se rodi tamo gore.

Te jeseni u glavi sam imao spisak svega onoga što ću jednoga dana reći svom mlađem bratu. Ali vreme je prolazilo i u glavi mi je na kraju ostala svega jedna misao u vezi s detinjstvom. Za svako dete koje dobije to kao mogućnost: uzmi tu slatku stvar i beži s njom. Skembaj je. Voli je žestoko. Jer bogami će te ostaviti i neće se vratiti.

Ispostavlja se da na svetu uopšte ne manjka nečega sličnog. Reči se oduvek bacaju kao govna, samo da bi se zalepile na branik nekog kamioneta s ponosom koji kaže oprem dobro.

Ako ste primetili, svi uvek žele da veruju najlepšim ljudima, a posle njih onima koji su najviše upropašćeni.