Demon Koperhed

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

Usled onoga što se te jeseni dogodilo jedanaestog septembra posteri su sada bili priheftani jedan na drugi, kao i regruteri. Hajde da idemo da prašimo teroristima turove, govorili su svi oni, i mnogi su se odazvali na poziv. Zašto da ne. Primamljeni obećanjem makar jednog plaćenog posla, između srednje škole i smrti. Jer sam napad nije izgledao kao da se zaista dogodio. Nama su neboderi samo televizija, tako da nam je, dok smo gledali ona dva kako padaju, iznova i iznova, to ličilo na iste one filmske efekte koje smo uvek viđali. Znali smo da su ljudi poginuli. Imali smo svoj skup, spuštenu zastavu, tugu i sve ostalo. Imao sam noćne more da onako padam s visine. Znam da su u pitanju bile prave zgrade. I ima ih i dalje još mnogo što stoje u onim gradovima, te pretpostavljam da je to razlog za brigu. Kada bi ovde nadletali neki teroristi, pogledali bi razvaljene rudarske kratere i planine dignute u vazduh i kazali: „Produži. Ovo mesto je već uništeno.“ Bilo mi je teško da shvatim kako je jedanaesti septembar moja borba. Što se ticalo činjenja dobra bližnjemu svome, bolja mogućnost bila mi je fudbal.

kao da u sebi imam istrulelo voće umesto srca.

Oči je šminkala kao ptičja krila.

Osećao sam kako kiša počinje da pljuje na nas, ali ko mari. Samo nek grmi.

leto je izgubilo svu borbenost.

kada se nešto pretoči u reči, tome nečemu izrastu zubi.

Čudo je što život možeš da počneš bez ičega, da ga završiš bez ičega, a da između mnogo izgubiš.

Sigurnije je o nekome znati više nego što taj neko zna o tebi.

Dođeš dotle da nimalo ne zarezuješ to što ljudi misle da ništa ne vrediš. Možda tako što najpre sam stekneš takvo mišljenje.