Kuća noći

Oko nas se neprestano dešavaju stvari koje naša čula ne mogu da shvate. To znam zato što ja nemam jedno čulo i samo preko drugih znam da ono postoji. Ali zapravo ne znam kako je to – videti. Dok vama ostalima nema ko da kaže koja vam čula nedostaju.“

Ali povremeno laži koje izgovaramo previše glasno i previše često postanu donekle istinite

Kad više nemaš izbora, stvari postanu jednostavnije.

Ko želi da piše knjige, mora da pročita najbolje.

„Ne smeš toliko da se uzdaš u sećanje – pružiće ti samo ono što misliš da ti treba. Zato… pa, ne treba mu verovati.“

Bogati su oni koji su voljeni.

Osim toga, kažu da se kvalitet jednog društva meri njegovim odnosom prema najslabijim jedinkama. Da bi se on mogao izmeriti, valjda neko mora preuzeti na sebe ulogu te najslabije jedinke?

Ali najviše od svega se bojim straha. Tačnije, ne bojim se onog nekog običnog straha, kao kad gledam film o zombijima u tatinom zagrljaju. Ali bojim se onog straha od kojeg se nešto može pokvariti, od kojeg se ključ može polomiti u bravi, od kojeg hodnik između sobe i izlaza bukne u plamen, bojim se toga da zauvek ostanem zarobljen u tom strahu.

„Kad nama ovlada strah, pravimo svakakve gluposti“, tada će Rajs. „Ali sada kada se osećaš sigurno, upravo si pustio muvu da izađe kroz prozor. Šta misliš, šta je od toga tvoje pravo ja? Ako bi se otarasio onoga čega se plašiš, mislim da bi upoznao jednu novu osobu, osobu koja ti se sviđa, dečaka koji si nekad bio. I onda više ne bi morao da budeš onaj kog prezireš toliko da te to tera da budeš nevaljao.“

Prosta smo mi bića, čim nam se neko ljubazno obrati, obradujemo se.
I, pomislih, spremni smo da uradimo sve što nam se kaže.