Poslednja stanica Aušvic

„Hoće li ikad platiti za to?“, zapita se jedan od prisutnih nakon duge tišine.

„Ovo nikad ne može da se naplati“, reče Hans. „Možemo samo da uništimo sav esesovski ološ.“

„Mislite da je odgovornost samo na SS-u ili na partiji?“, upita Kabeli. „Šta je s ostatkom naroda? Jesu li svi anđeli?“

„Sigurno da nisu“, priznade Hans. „Ceo nemački narod je odgovoran. Sad gube rat i odreći će se vođa, ali da su pobedili, niko ne bi pitao Firera kojim sredstvima se služio i šta se desilo sa svim komunistima i Jevrejima.“

Tamo, na drugom prozoru, stajala je ona, njegova devojka. Nasmešio se. Naravno da je bila lepa. Uvek će mu biti podjednako lepa, s kosom ili obrijane glave. I kad bi je ponovo posedovao, bila bi mu ista bez obzira na to koliko su je zlostavljali.

„Biti sam je bezvredno,

a skupa smo jedno.“

Znamo i da za nas postoji samo jedan kraj, samo jedan način da se oslobodimo ovog pakla okovanog žicom: smrt.

Nije mu ostalo mnogo nade. Vizija se pretvarala u stvarnost. Bilo mu je čudno to što se život nastavlja, što se Zemlja i dalje okreće. Uvek mislimo da smo mi i naši bližnji u središtu svemira. A svemiru je svejedno da li smo srećni ili umiremo kao pseta u snegu.

„ARBEIT MACHT FREI“. Njegova svrha bila je da smiri beskrajne reke ljudi koje su ulazile tamo. Ipak, to je bila samo varka. Zapravo su to bila vrata pakla. Umesto „Rad oslobađa“ trebalo je da piše: „Vi što ulazite – ostavite svaku nadu!“

Kad bi berberin završio, dobijali ste broj za tetoviranje. Hans je dobio broj 150822.

Dok su mu utiskivali broj u kožu ruke, samo se prezrivo nasmešio. Više nije bio doktor Van Dam, već heftling

„Biti sam je bezvredno,

a skupa smo jedno.“

Pored toga što nisu prozreli svoju sudbinu, neki su čak imali toliko hrabrosti – ili su možda samo bili slepi, da započnu novi život

„Kad rat prođe

i kad svi kući krenu…“,