Ovakav narativni postupak najbliži je formalistički shvaćenom oneobičavanju kao izvornom literarnom kvalitetu — ne stavljati u prvi plan šta, već kako književnosti. Ali nije samo to. Dok uči kako srpski jezik radi, a to je proces nepojmljivo zabavan, urnebesno zabavan, rekao bih, dok prolazi kroz najraznorodnije segmente „srpske duhovnosti“, od folklora srpske pijace do Golog otoka, Dana Jovanović zaranja i stiže do slojeva koji se nalaze ispod jezika, tamo gde je mit. A mit je prvo i poslednje za šta bi čovek mogao da se uhvati.