Provukao je ruku iza njenih leđa i predao joj buket. Pregršt amaranta, cvetova limuna, magnolije, ružičastih karanfila, belih ruža i crvenih lala bio je toliko velik da će odavde morati da pozajmi ogromnu vazu kako bi ga odnela u stan. Sam buket nije bio toliko lep ali je ona znala šta svaki cvet predstavlja. Pa ipak, nije znala da li i donosilac to zna.
„Moraćeš da spustiš cveće ako želiš da razgovaram s tobom.“
„Nadao sam se da ću dobiti malo prostora“, oglasio se Deksov divni glas koji joj je grejao srce i pričinjavao neobuzdano zadovoljstvo.
Ali, on nije trebalo da bude ovde niti je trebalo da se još trudi a svakako nije trebalo da joj pokloni cveće koje predstavlja vernu ljubav, večnu ljubav, poštovanje i privrženost. Ako je uopšte znao njihovo značenje.
I gde ih je, kog đavola, nabavio? Ona svakako nije imala takvu porudžbinu u poslednjih dvadeset četiri sata.
Naglo se okrenula i prstom ga podbola postrance. „Gde si ga nabavio?“
„Dole u bakalnici.“
Podbočila se, još uvek se nije izbavio iz nevolje. „Otišao si u bakalnicu da kupiš buket cveća?!“
„Još jedan pogrešan potez u nizu pogrešnih poteza“, odvratio je i spustio cveće, okrenuvši ga da visi naopačke. „Otići ću.“ Okrenuo se u nameri da ispuni izrečeno. Izgledao je dotučeno, što nije mogla da dozvoli.
„Nisam rekla da ga neću uzeti.“
Nije se okrenuo. Zastao je na pola puta do vrata i teško uzdahnuo. „Izvini što te nisam zvao.“
Srce joj je prepuklo. Uzdahnuo je kao da je kraj sveta, i to zbog nje. „Da li uopšte znaš šta držiš u rukama?“
Ovog puta se okrenuo i pokazao svaki cvet, izbegavajući njen pogled. „Amarant je neprolazna ljubav i večnost, cvetovi limuna su vernost u ljubavi, magnolije su postojanost, ružičasti karanfil je ljubav žene, bele ruže su srećna ljubav a crvene lale su moja izjava ljubavi.“