„Nemoj da gajiš lažne nade. Nemoj da brkaš ljubaznost s ljubavlju. Ovo nije tvoja kuća.
Ti si laboratorijski pacov, a ovo je lavirint.”
Šta ako robot može da bude beskrajno ljubazan i strpljiv — ljubazniji i strpljiviji od bilo kog ljudskog bića? Šta ako može da kaže sve ono čega čovek možda nije ni svestan ili se plaši da izgovori? Rejčel Prosper Sojer je briljantna naučnica, posvećena razvoju veštačke inteligencije za dobrobit čovečanstva. Ejdan Sojer je njen odan i posvećen suprug, zaljubljen u svoju ženu kao prvog dana. Odgovoran je i brižan otac njihove ćerke tinejdžerke, a najveća životna ambicija mu je da njegova mala porodica bude srećna i što češće na okupu. U smiraj jednog predivnog prolećnog dana, Rejčel i Ejdan su proslavili godišnjicu braka. Pravili su planove, razmenjivali nežnosti, sitnim gestovima potvrđivali svoju neuništivu ljubav. Dvadeset četiri sata kasnije, ništa više nije bilo isto. Rejčel je zauvek otišla iz njegovog života, ostavivši za sobom beskrajnu tugu i žal za svim propuštenim zajedničkim trenucima. Ostavila je još nešto: svoje životno delo, jedini način da bude uz svoju porodicu i sada kada je više nema. „Nedostaješ mi i tugujem za tobom kao pas. Upravo u tim najprisnijim trenucima ona nije ti. Mirna je, savršena, tiha, bez mirisa, bez daha, tvoja kopija. Jer u svemu onome po čemu si ti za mene posebna, ona ne može da te zameni…”