Unutra zastajemo, slepi od sunca u polumraku prijemne dvorane. Kako mi se vid vraća, tako vidim da je na suprotnom kraju predvorja jedan starac, poguren od godina ali veoma visok. Tetura se ka nama okrećući se od molitvenih sveća zapaljenih pored suprotnog zida. Tunika mu je pogrešno zavezana i siva od previše pranja, a kratka brada mu se beli naspram zagasitocrvene kože. Deluje nesigurno i kolebljivo.
„Dođi ovamo, Ulamere.“ Neka mlada žena, možda negovateljica, izlazi iz suprotnog dovratka i odvodi starinu van našeg vidokruga. Kako se on okreće, tako se na njegovom licu vidi bledi ožiljak, tako širok da ga vidim čak i s tolike daljine, kako se proteže od početka njegovog nosa sve do krajička usana.