Vrištala sam iz sveg glasa zamišljajući smrskanu mačku na trotoaru ispred zgrade; vrištala sam zbog mog krvavog, mrtvog druga; vrištala, vrištala i vrištala sve dok u sobu nije uletela komšinica Dušica. Na kocku šećera sipala je nekoliko kapi neke gorke tečnosti i dala mi da pojedem. Utrnula i umrtvljenih osećanja, dok su se suze niz moje obraze slivale na jastučnicu, čula sam Dušicu kako iz dnevne sobe telefonira:
– Dala sam joj kapi valerijane. Zaspala je. Jadno dete. Nadam se samo da nije ništa nasledno. Sačuvaj, bože… Jadna Radmila još je u bolnici, na psihijatriji.
*
Imala sam samo godinu dana kada je tata otišao i ne sećam se da smo ikada živeli svi zajedno. To znam samo iz Zoričinih priča.
– Tata, mama i ja bili smo srećna porodica dok se ti nisi rodila i sve pokvarila. Mama je zbog tebe dobila postporođajnu depresiju, mesecima nije ustajala iz kreveta, stalno je plakala, nije išla na posao, nije nam spremala ručak, nije se kupala ni prala kosu… Tata to više nije mogao da podnese i otišao je. Uništila si našu porodicu. Uništila si mamu, uništila si moje detinjstvo. Umesto da se igram i uživam kao sva ostala deca, ja sam morala da se brinem o mami, da tebe čuvam, da kuvam, sređujem kuću, idem u nabavku… – često mi je pričala Zorica