Osam soba naše slobode

STRAH

nismo osećali. Toliko ga je bilo u nama i oko nas da smo ga prihvatili pa nam nije mogao ništa. Rekli smo sebi: okej, prirodno je da se čovek boji virusa zato što je prirodno bojati se nepoznatog i strašnog, a virus je i jedno i drugo. I strah više nije bio strašan. I nije bilo sramota bojati se.

Nismo ni znali da smo jaki. Svi nam govore da smo još mali i da zato nismo sposobni, ali, evo, dokazali smo suprotno. Super smo se ponašali, umeli smo da budemo zajedno, niko nije pravio probleme – okej, osim mene, znam

Jer ako o nečem ne pričaš, nije se ni desilo. Prevedeno na naš slučaj, značilo je: ako se nije desilo danas, ima nade da se desi sutra.

Moj tata kaže da više niko ne popravlja ništa nego kupuje novo. Kaže da sad televizori traju tačno onoliko koliko im traje garantni rok i onda se totalno pokvare pa se vlasniku ne isplati da baca pare na popravku nego kupi nov.

Lud si, časna reč! Trenutno radiš najvažniji posao na svetu: trudiš se da ostaneš zdrav i da drugi oko tebe ostanu zdravi! Šta ima više od toga?

– Čovek se uči dok je živ, kaže moja baba. Čim je vidim, reći ću joj da je u pravu

Moja mama pojede sve ono što tata i ja nećemo, i onda se čudi što ne može ništa da obuče – upozorila ju je Marija.

Da nam se nije desila Vešernica, mi ne bismo naučili kako se traga za lepotom. Mislim da je to mnogo važno znati, da je to možda najvažnije znanje koje treba naučiti…

Posle završetka razgovora s mamom Ogi je još dugo ostao pod pokrivačem, toliko dugo da smo mislili da je zaspao.

– Nisam zaspao, nisam! Čuvao sam mamin glas…

Manje-više bilo bi to sve iz našeg prvog dana u Vešernici. Čekali su nas sledeći, da nas promene i pretvore u ovo što smo danas.