офесор. – Забога, ућутите.
Међутим, Богдану више нису сметала овако сеновита питања. Он је растао:
– Не, није тако једноставно. Не ради се о таквој врсти хране. Знате, опомените се, ми стварно живимо од љубави, мржње, храбрости, кукавичлука, истине, лажи... Оним чега имате у изобиљу хране се и ваше птице. Гугутка не љуби мржњу. Гавран не окуша љубав. Некоме кукавица буде сва туста. Али му, због храбрости мрвље, соко по васцели дан гладује. Други мудрости нема. Шта да понуди сови ушари? Истина, зато му је од глупости краткокљуна гуска прекомерно пуна...
Ништа више није могло досегнути Богданов одговор. Речи су се гранале и одмах листале. Мало је недостајало да и модели препарираних птица узлете са зидова амфитеатра, тако се живо њихала крошња беседе, неодољиво мамећи својом ширином све што има крила.
– Младићу, честитам, примљени сте! – устао је професор, био је некако уздихан, као да се и сам верао уз причу кандидата. – Веома занимљиво, с нестрпљењем очекујем да о свему томе подробније разговарамо на мојим предавањима.
Ниже свега, за катедром, седела су два млађа испитивача. Онако изнемогли да прате излагање будућег студента, асистенти су одиста личили на покисле брбљариће. Да се не би прехладили, секретарица одсека за орнитологију објавила је кратку паузу.
Богдан је пожурио ка излазу. Чудно, пролазећи крај једног од прозора, учинило му се да је препознао правог правцатог крагуја извијаша, одавно несталог из природе, последњи пут спомињаног крајем XIV века, у списима деспота Стефана Лазаревића. Птица се залетала, неколико пута је ударила у стакло, а када је напољу задувао ветар одустајања, крагуј се повукао и уткао у преплете светла на небесима.
VII