Hipokratova deca

Сећања су безвредна ако немаш с ким да их поделиш. Ако уз то још нису линеарна већ испрекидана, допуњена оним што је могло бити, а није, и кад им недостаје оно што се заиста десило, а чега је у сировој збиљи било, када делују као туђа, питаш се да ли је уопште потребно да их поделиш.

Проговорити или ћутати? У ћутању је истина, али у говору је власт. Имају ли право и други да знају оно што зна он?

Умеша ли се у нечији живот, има ли гаранција да је заиграо на страни доброг, та није он Бог?! Сме ли да прећути зло које наилази, сме ли да не помогне ако му је већ у знању да то може? Сме ли оно што се не сме?

Живот је велика школа, без малог или великог одмора, без распуста, непрекидна пракса кроз коју побијамо све оно што мислимо да знамо, чак и онда када нам је тај исти живот крив за све.

Но, претпостављене успехе живот често претвара у сасвим опипљиве неуспехе.

Сан је неретко једино решење за главобоље које задаје лажно организовани свет.

Потражио је цигарете, али је у кутији лорда нашао свега две. Опет је ноћас устајала да пуши, помислио је. Стварно би био ред да престане с тим. Или бар, кад већ пуши, нека купи себи цигарете, бесмислено је више оно њено: „Ма ја то само онако, понекад, уз кафу, разумеш?“

Кратки временски интервали ретко кад чине озбиљну разлику. Људи се теше да није тако, тек да би умирили сопствену савест.

Деловало је као да су већ спремни за неки будући рат који још никоме није падао на памет, али док год је људи, биће и ратова, па кад је већ тако, није чудно што су мислили: „Нека смо ми спремни, а ви видите шта ћете и како ћете. Ми смо своје куће и окућнице сакрили за погледе и одоздо и одозго.“ А бити скривен за погледе одозго, згодно је чак и у мирнодопским условима.

Сва она ситна, нежна надања нестадоше нетрагом. Све оне мисли што их човек шаље у неку неодређену даљину, верујући да ће у неком тренутку помоћи, да ће пламен свеће усмерити на праву страну, остају као споменици узалудности људског напора пред нечим другачијим, можда већим.

никад му нису били јасни људи којима је понедељак толико сметао да су кукали једни другима; та логика је варљива, не смета теби понедељак већ посао којим се бавиш, не смета теби дан јер то је дан као сваки други већ те живот жуља