Kad sam bila zatočena tamo, neprestano sam razmišljala o tome kako će me ljudi koji me poznaju, moji prijatelji, tražiti, kako će dići veliku galamu i biti neprekidno zabrinuti, i to me je bodrilo. Morala sam u to da verujem, bilo je od presudnog značaja da ubedim sebe u to da živim u sećanjima drugih ljudi. A jedna od najgorih stvari vezanih za povratak bila je ta kad sam shvatila da nikom nisam nedostajala.