Ova naša sklonost da sagledavamo stvari kao crne ili bele – vidimo u algoritmima ili svemoćne gospodare ili beskorisno đubre – predstavlja veliki problem u naše doba visoke tehnologije. Ako mislimo da iz tehnologije izvučemo najviše što možemo, moraćemo da smislimo način da budemo malo objektivniji. Moramo da naučimo iz Kasparovljeve greške i priznamo sopstvene nedostatke, dovedemo u pitanje svoje instinktivne reakcije i budemo malo svesniji onoga što mislimo o algoritmima koji nas okružuju. S druge strane, treba da algoritme spustimo na zemlju, istražimo ih malo podrobnije i upitamo se jesu li oni zaista sposobni da čine ono što tvrde. Tako se jedino može zaključiti zaslužuju li oni doista moć koja im je podarena.
Nažalost, često je to mnogo lakše reći nego uraditi. Neretko se vrlo malo pitamo u pogledu moći i domašaja algoritama oko nas, čak i kad su posredi oni koji neposredno utiču na nas.
Ovo naročito važi za algoritme koji se bave najbitnijom modernom robom: podacima. Za algoritme koji nas tiho prate po internetu, one koji prikupljaju naše lične informacije, remete našu privatnost i donose zaključke o našem karakteru te imaju punu slobodu da suptilno utiču na naše ponašanje. U toj savršenoj oluji pogrešno poklonjenog poverenja i moći i uticaja, posledice imaju potencijal da temeljno izmene naše društvo.