– Često sam mislila o tebi – reče Estela.
– Zaista?
– U poslednje vreme, vrlo često. U dugom i teškom periodu odbijala sam daleko od sebe sećanje na ono što sam odbacivala onda kad nisam nimalo shvatala njegovu vrednost. Ali otkako se moja dužnost ne protivi tome sećanju, dala sam mu mesto u mom srcu.
– Ti si uvek zadržala svoje mesto u mom srcu – odgovorih. I opet zaćutasmo, dok ona ne progovori.
– Nisam ni pomišljala – reče Estela – da ću se oprostiti i s tobom opraštajući se sa ovim mestom. Vrlo mi je milo što mogu i to da učinim.
– Milo ti je da se opet rastanemo, Estela? Za mene je rastanak bolan. Za mene je sećanje na naš poslednji rastanak uvek bilo tužno i bolno.
– Ali ti si mi rekao – odgovori Estela vrlo ozbiljno – neka te Bog blagoslovi. Neka ti Bog oprosti! I ako si mogao da mi to kažeš onda, nećeš odbiti da mi to kažeš i sada, pošto je patnja bila jača od svih drugih učenja i naučila me je da razumem kakvo je tvoje srce nekada bilo. Povijana sam i lomljena, ali nadam se u neki bolji oblik. Imaj obzira i budi dobar prema meni kao što si bio, i reci mi da smo prijatelji.
– Mi jesmo prijatelji – rekoh, ustavši i nagnuvši se nad njom kad je ona ustala s klupe.
– I odvojeni, ostaćemo prijatelji – reče Estela.
Uzeo sam je za ruku i izišli smo iz te pustoši. I, kao što su se jutarnje magle dizale u ono davno vreme kad sam prvi put ostavio kovačnicu, tako se večernja magla dizala sada, i u celokupnom širokom prostranstvu mirne svetlosti koju mi je pokazala, nigde nisam video ni senke još jednog rastanka od nje.