Nestrpljivo srce

nijedna krivica nije zaboravljena dokle god savest za nju zna.

Neopravdano je voleti zdrave, sigurne, ponosne, vedre, radosne – njima to nije potrebno. One primaju ljubav, oholo i ravnodušno, samo kao iskaz uvažavanja, kao obaveznu dužnost. Njima je odanost drugog bića samo dodatak, ukras u kosi, grivna na ruci, a ne sav smisao i blaženstvo života. Ljubavlju se može istinski pomoći jedino onima koje su od sudbine uskraćene, jedino pometenim, zapostavljenim, nesigurnim, nelepim, poniženim. Ko im posveti svoj život, naknadi ono što im je život oduzeo. Samo one znaju da vole i budu voljene kao što treba voleti: zahvalno i smerno

onda čovek, ako ma i jednom jedinom pomogne, stvarno ispunjava smisao svog života, onda zaista vredi za druge žrtvovati se do kraja svoje snage, pa i preko toga. Onda bi svaka žrtva bila pravedna; pa i sama laž, ako druge usrećava, bila bi važnija od istine.

Koga je sudbina jednom pozledila, on zauvek ostaje ozledljiv.

Mora čovek najzad znati da li je samo tupo i glupo životario ili je za nešto živeo.

Uvek sam dotle, mlad i nedovoljno iskusan, smatrao da su ljubavna čežnja i muka najgora patnja srca. U ovom času, međutim, počeo sam naslućivati da postoji i druga patnja, možda još ljuća od čežnje i požude – biti voljen protiv svoje volje, a ne moći braniti se od navale te strasti.

Tek od ovog časa počeo sam da shvatam (ono što pesnici većinom prećutkuju) da je baš u napuštenim, obeleženim, izgnanim požuda mnogo strasnija, mnogo opasnija nego u srećnim i zdravim, da je njihova ljubav fanatična, mračna, crna, i da se nijedna strast na zemlji ne propinje tako požudno, očajnički, kao baš bezizgledna, beznadežna ljubav božje pastorčadi, koja samo u ljubavi i nalazi opravdanost svoga postojanja

Prvi put sam počeo da uviđam da najveće zlo na ovom svetu ne dolazi od pakosti i surovosti već skoro uvek samo od slabosti.

Ali postoje dve vrste samilosti. Jedna, malodušna i sentimentalna – u stvari samo nestrpljenje da se srce što brže oslobodi mučne tronutosti tuđom nesrećom – uopšte i nije saosećanje već nagonsko otklanjanje tuđe patnje od svoje duše. A ona druga, koja i jedino vredi, nije sentimentalna ali je delotvorna, ima jasan cilj i prati je odlučnost da strpljivo i sapatnički izdržimo sve što je moguće, pa i više od toga.

Ali zašto da čovek ne bude jedanput i glup! Što da se ne da jedared propisno obmanuti!“