onda su me zajedno sproveli stepenicama i gurnuli iza pilota, koji me nije ni pogledao. Policajac se nagnuo, stavio mi pojas preko glave, pričvrstio remenje i skinuo mi lisice. Da Silva je seo pored mene. Dobili smo slušalice, a policajac je dao pilotu i Da Silvi nekoliko papira da potpišu. Zatim smo poleteli.
Znala sam da nema svrhe da pitam kuda ćemo, čak i da su moje slušalice povezane s njegovim. Da Silva i pilot su razgovarali preko moje glave, ali čula sam samo prigušeno brujanje motora. Preleteli smo niska priobalna brda, a onda je helikopter nastavio preko mora. Izbacila sam brdo pitanja iz glave i pokušala da mislim o nečemu vedrom. Recimo, o drugarici Karloti, devojci za zabave koja je konačno uspela da upeca staromodnog milijardera. Ona mi je dala nekoliko korisnih saveta, a jedan od njih glasio je da bi uvek trebalo leteti privatnim letelicama.
Procenila sam da smo leteli oko tri sata. Jednom smo se zaustavili, u vojnoj bazi, čini mi se. Tu su me odvezali i stavili mi lisice pa me je jedan smeten mlad policajac odveo do toaleta. Čekao je ispred kabine pa mi pružio bocu vode. Pila sam dok sam gledala kako sipaju gorivo. Ponovo smo se našli u vazduhu, leteli uz obalu pa skrenuli preko pučine. Posle nekog vremena ukazala se obala i pilot je počeo da koristi radio, spremajući se za sletanje. Nisko smo leteli nad razuđenim višespratnicama sa stepenastim terasama i televizijskim antenama nalik šašavim šeširima. Spustili smo se na jedan krov obeležen velikim belim slovom H. Nekoliko uniformisanih policajaca potrčalo je prema helikopteru, sagnuvši glave kao što svi uvek rade dok se elise okreću. Da Silva mi je pomogao da izađem i stavio mi lisice čim su mi se stopala našla na zemlji. Držala sam oborenu glavu dok smo prolazili na vrata, silazili niz jedno odmorište i spuštali se trošnim liftom obloženim aluminijumom do podzemne garaže. Tamo nas je čekao običan crni BMW s vozačem. Da Silva je ćutao sve dok se nismo smestili na zadnjem sedištu i tad je progovorio na engleskom.
„Jesi li dobro? Nije ti muka?“
„Dobro sam. Zašto si me doveo u Albaniju?“
„Otkud znaš da smo u Albaniji?“
„Pa, evo ovako. Iz Italije smo leteli na istok. Domet helikoptera breda nardi NH-500 jeste najviše dvesta šezdeset tri kilometra pa smo morali da sipamo gorivo. Bilo koje drugo mesto bilo bi predaleko. Pored toga, pričaš na engleskom kako bi bio diskretniji jer mnogo Albanaca govori italijanski.“
Da Silva se blago zaprepastio, ali nisam htela da mu olakšam. Iskreno govoreći, znam koje helikoptere Gvardija koristi samo zato što sam čitala o karakalu koji sam ukrala, istom modelu kao onaj koji Da Silva nosi, pa još malo njuškala o policijskoj opremi. Mislila sam da će mi možda koristiti ako mogu da prepoznam italijanskog pandura, čak i u civilu, po standardnoj opremi. A slučajno pamtim podatke. Odnela bih prvu nagradu na nekom kvizu. Pretpostavila sam da ću uskoro otkriti šta, koji moj, tražimo u Albaniji, ali činilo mi se da ovo nisu zvanična policijska posla