Čiča Gorio

Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu, pokazuju vas na trgu pred Palatom pravosuđa kao kakvo čudovište. Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka.

Njeno lice, sveže kao prvi jesenji mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti. Tamnica se ne može zamisliti bez čuvara. Bleda punoća ove male žene proizvod je ovakvog života, kao što je tifus posledica kužnih isparenja. Njena donja suknja od pletene vune, duža od gornje koja je napravljena od neke stare haljine a iz koje viri vata kroz pocepane šavove štofa, slika je salona, trpezarije i vrta; po njoj se može pogoditi

Otmeni Pariz ne zna ni da postoje ova lica prebledela usled duševnih ili telesnih patnji. Ali Pariz je pravi okean. Ni kad spustite u njega sondu, nećete doznati koliko je dubok. Prođite ga unakrst, opišite ga. Ipak, ma kako brižljivo to uradili, ma koliko bilo ispitivača tog mora i ma koliko oni bili zainteresovani, uvek će se u njemu naći kutaka za koje niko ne zna, nepoznatih pećina, cveća, bisera, čudovišta i neverovatnosti koje su zaboravili književni gnjurci.

Naš divni Pariz ima to preimućstvo što čovek može u njemu da se rodi, da živi i da umre a da niko za to i ne zna.

Ja sam ih suviše voleo, zato one mene ne vole.

Tek na samrti doznajemo šta su to deca.

ljubav je, možda, u stvari samo zahvalnost za zadovoljstvo.

Njihova dobro pripremljena strast povećavala se onim što ubija strast, uživanjem.

U tom gradu žena ne treba da zadovolji samo srce i čula; ona je svesna da mora da zadovolji bezbroj sujeta od kojih se sastoji život. Tu je ljubav u najvećoj meri hvalisava, bezočna, rasipna, varljiva i ohola.

bolesni udovi trulog društva