„brdo uzanih ulica i niskih sirotinjskih kuća, bravarskih radionica i prljavih svetloplavih samoposluga, sa pivopijama na tremu: gde su fine cure retke na ulici i česti psi cunjaroši, uz drvene tarabe; gde su ljudi pogureni, sa krupnim šakama, i gde je vetar jak; gde se svi poznaju ali se ne pozdravljaju; gde se nepoznatom ništa neće desiti jer za nepoznate niko ne mari: gde život nije ubedljiv i gde se tragedije dešavaju slučajno, kao i sve drugo, predodređeno da se dogodi baš tu, da se život unakazi; gde se, posle kiše, voda iz kućnih oluka sliva niz ulice i nosi zgužvane paklice jeftinih cigareta, i celofane“.