Priče iz beogradskog života

Црква је свуда где се макар двојица састану у име Христово!

Понекад догађаји који се примичу пуштају пред собом сенке које се могу и опазити и које називамо слутња, предосећање!

Каква супротност између родитеља и деце, каква незгода што се бар издржљивост не наслеђује!

А једнога ружнога пролетњег дана, неки од пријатеља Влајкових видеше га где гњеца по блату за једним мртвачким ковчежићем, за којим је ходио погружен у друштву са две женске и једним младићем...

И то остаде – „његова тајна“!

зашто волиш да умреш? – пита Влајко.

– Зато што баба каже да ме онда неће ништа болети.

Баба каже: није ми боље! И ја волим да умрем.

То је он изговорио као што би рекао: „Волим сунце!

не може дете без љубави

употребљавала у државној служби спремне, вредне и карактерне младе људе, као што је г. П., без обзира на њихова политичка убеђења, него имајући само пред очима узвишени задатак и будућност Србије, онда ће се заиста моћи рећи: Благо Србији!“...

1895.

Чланак се завршавао: „Ако влада устраје на том путу, ако одбаци тесногрудост, те буде

шарени београдски свет, који ти већ својом спољашњошћу напомиње да се налазиш у месту где се судара Исток са Западом, где се навикама и обичајима нагло прелази из једне крајности у другу.