сељаци из парлога и с путева пужу у винограде да се сад и тиме, за сваки случај, разликују од оних што имају само себе, каму и ноћ, чин и дућан, плату и господски живот, велико обећање од некога и жељу за нечим; сељаци се надају да ће им партизани опростити животе кад их у винограду заробе; сељаци хоће да буду уз лозу коју су калемили, резали, прскали, желе да буду на земљи коју су риљали и копали, па је свака грудвица триста пута проваљана међу прстима, натопљена знојем и сузама дечака и девојчица због распрслих жуљева од мотика и посечених палаца резача и копача; у винограду је земља мека као постеља у коју се први пут легне са женом, као постеља по повратку из војске; земља је у винограду чиста као девојачке груди, мајчина рука, детињи образ; у винограду ће и рана мање да боли, јер ту су се свикли на свакојаке болове, због раних мразева, пламењача, грãда, скупог плавог камена, јефтиног и непродатог грожђа, јектичавих жена и породиља што су се склупчале уз мотике, под чокотима; око њих и над њима толико је куршума да нема спаса, сељаци пужу виноградским браздама да буду ближе земљи коју су мучили, они, мужеви њива, верни им као голубови, љубоморни као јелени; они, подмукле убице, ситни лопови, бесловесници, безнадежници, послушници, приморанци, хоће да се урију у земљу због које и гину и убијају одувек, и довека, док их храни и држи, док их мртве узима у себе, она, проклета земљетина, занавек кажњена људским рукама, крвљу и смрадом. Не осећају да беже, не знају, само журе тамо куда увек журе, где треба свагда да буду, с мотикама и пушкама, под теретом облака и празног неба, неродице и сунца, свакојаких дугова свима на свету, вуку своје кости да их врате земљи, опет не коначно. Неки ружно јаучу. Многи ћуте. И умиру сељаци, себичњаци, баксузи, злореци, псовачи, ћуталице, несрећници, проклетници, мрзници свега што им није корисно, неверници у свако сутра; гину згрчени, црни, вечито неослобођени; гину за своју неслободу, неки уплашени да без ње може бити још горе, многи приморани да бране нешто што немају, застрашени нечим што не знају ни шта је, преварени да је под краљевом заставом сигурнија глава; коштуњави и од земље прљави прсти грче им се у песнице. Они имају несрећне очи и чисту крв. Кад морају и могу, убијају и они: