sr
Books
Dobrica Ćosić

Deobe

  • Marija Petrovichas quoted3 years ago
    Па зар ти мислиш да се ја за краља борим! За оног балавца кога су одвукли у Лондон, кога не бих ни за чобанина узео. Ако му престо треба, нека се бори сам, нека узме пушку, мајчина му! Ни за Југославију се ја не борим, Адаме. Да је наша држава нешто вредела, не би пропала за недељу дана. Ја сам четири године, заједно с тобом, гинуо за државу и краља, и више ни кап пилеће крви не дам за њих. Даваћу им само порез, и то што мање могу. Земљу ја браним, Адаме. Земља је све. Да нема земље, шта бисмо памтили, да не наслеђујемо земљу, не бисмо знали ни ко нам је отац и деда био. За земљу, моју земљу, моје њиве и винограде, за моје се ја борим. Само за моје. Да навек остане моје и мог Милоша. Крв ћу за то да проспем, све ћу да сатрем. Нећу жив да дочекам власт комуниста и твога сина. Запамти, поручи му.
  • Jovana Antićhas quoted6 years ago
    Опредељујем се за искреност, имам двадесет четири године, и презирем мудрост која скрива кукавичлук.
  • Marija Petrovichas quoted2 years ago
    сељаци из парлога и с путева пужу у винограде да се сад и тиме, за сваки случај, разликују од оних што имају само себе, каму и ноћ, чин и дућан, плату и господски живот, велико обећање од некога и жељу за нечим; сељаци се надају да ће им партизани опростити животе кад их у винограду заробе; сељаци хоће да буду уз лозу коју су калемили, резали, прскали, желе да буду на земљи коју су риљали и копали, па је свака грудвица триста пута проваљана међу прстима, натопљена знојем и сузама дечака и девојчица због распрслих жуљева од мотика и посечених палаца резача и копача; у винограду је земља мека као постеља у коју се први пут легне са женом, као постеља по повратку из војске; земља је у винограду чиста као девојачке груди, мајчина рука, детињи образ; у винограду ће и рана мање да боли, јер ту су се свикли на свакојаке болове, због раних мразева, пламењача, грãда, скупог плавог камена, јефтиног и непродатог грожђа, јектичавих жена и породиља што су се склупчале уз мотике, под чокотима; око њих и над њима толико је куршума да нема спаса, сељаци пужу виноградским браздама да буду ближе земљи коју су мучили, они, мужеви њива, верни им као голубови, љубоморни као јелени; они, подмукле убице, ситни лопови, бесловесници, безнадежници, послушници, приморанци, хоће да се урију у земљу због које и гину и убијају одувек, и довека, док их храни и држи, док их мртве узима у себе, она, проклета земљетина, занавек кажњена људским рукама, крвљу и смрадом. Не осећају да беже, не знају, само журе тамо куда увек журе, где треба свагда да буду, с мотикама и пушкама, под теретом облака и празног неба, неродице и сунца, свакојаких дугова свима на свету, вуку своје кости да их врате земљи, опет не коначно. Неки ружно јаучу. Многи ћуте. И умиру сељаци, себичњаци, баксузи, злореци, псовачи, ћуталице, несрећници, проклетници, мрзници свега што им није корисно, неверници у свако сутра; гину згрчени, црни, вечито неослобођени; гину за своју неслободу, неки уплашени да без ње може бити још горе, многи приморани да бране нешто што немају, застрашени нечим што не знају ни шта је, преварени да је под краљевом заставом сигурнија глава; коштуњави и од земље прљави прсти грче им се у песнице. Они имају несрећне очи и чисту крв. Кад морају и могу, убијају и они:
  • Marija Petrovichas quoted3 years ago
    Имање и богатство које сам ја наследио било је моје само док се Душан није родио. Мене се не тиче хоће ли он имање да растури на певачице и карте, или ће га дати у колхоз. Нека учини шта му је воља. То је његово.

    Велика је несрећа то што ти говориш.

    Шта је нашој деци срећа а шта несрећа, то ми, очеви, не можемо да знамо. За тридесет година далеко смо један од другог. А ни у једној недељи два дана нису иста. Ја свом сину нисам дужан срећу. Само сам му верност дужан. Верност, и ништа више.
  • Marija Petrovichas quoted3 years ago
    О томе ја нешто друкчије мислим. Склон сам убеђењу да је поштовање традиција опасније од презирања традиција. Традиционализам је осећајна категорија. По правилу, ту разум подбаци: не разликује јасно оно што се стварно догодило у прошлости од оног што су савременици желели да буде. Не заборавите, колега, сви су људи у једном песници: за потомке, себе измисле. Али не, молим вас, какав нихилизам. Традиција је магацин нађених ствари. Магацин који се не држи под кључем. Свак узима оно што му се допада.
  • b9374494626has quoted3 years ago
    Десна, твоја сестра, држи нож!
  • b9374494626has quoted3 years ago
    Није ли узалудно, и данас увредљиво, да вичем себи, другима: Лева руко, чувај се!
  • Михајлоhas quoted3 years ago
    Време, децо, има божанску моћ: победнике преобраћа у људе, награђујући их особинама и врлинама њихових поражених непријатеља.
  • b5291957004has quoted3 years ago
    Али то што је од Љубише Дачића сазнао да они, ови који улазе, говоре о њему, Урошу Бабовићу, толико га је увредило да га је ишамарао кад му је рекао да га у Прерову зову „немачки пандур“.
  • Vladimir Grbovichas quoted3 years ago
    Пријатељи смо, рећи ћу ти поштено. Држава за коју смо се ја и ти, Уроше, борили пропала је. Мом Душану и многим његовим вршњацима наша држава због нечега није била добра. Не знам зашто. И није ме брига. Сад чујем да хоће некакву друкчију да стварају. Срећно им било. Видећемо каква ће да буде та њихова слобода. А ако је не дочекам, не жалим.
fb2epub
Drag & drop your files (not more than 5 at once)