Krajnje je vreme da upalimo zvezde

Lako se stavim u tuđe cipele.

Uočavam neke sitne detalje pored kojih ljudi često prolaze ne primećujući ih.

I radujem se dvostruko više nego drugi ljudi. Zrak sunca, miris ljiljana, božićni ukrasi izazivaju u meni talase sreće.

Nadam se da ću uspeti da nastavim svoj život a da ne upadnem u prazninu koju će ona ostaviti.

Kad se nazire kraj, vidi se samo suština.

Imala je oči u kojima je bilo tako dobro živeti da nisam znao kuda bih mogao da odem od njih.

Romen Gari, Obećanje u zoru

Roditelji su hodači po žici. Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.

Uvek mi je neprijatno kad dobijem kompliment, kao da primam neki poklon koji je previše skup

Dijegu sam dala veliki poljubac i zahvalila mu za savete.

– Ništa nisam osetila.

Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.

– Šteta, Matijas i ja bismo to baš voleli!