Krajnje je vreme da upalimo zvezde

Toliko je lepo da imam želju da zaplačem.

– Volim vas – kaže Kloe.

– I ja vas volim – odgovaram ja.

– Isto – kaže Lili.

I tada, tačno u tom trenutku, preplavi me talas sreće. Nalazimo se pred jedinstvenim prizorom, na čarobnom mestu, dobro smo, zajedno smo. Kako je dobro što sam probušila svoj mehur sigurnosti.

Tokom celog našeg života, procenjujemo ono što nam se događa, radujemo se ili tugujemo. Međutim, do poslednjeg trenutka ne znamo da li je zaista bilo razloga za radost ili za tugovanje. Ništa nije zamrznuto u vremenu, sve evoluira. Ne budi tužna danas, jer je možda to što ti se dogodilo velika sreća.

S pažnjom sam saslušala starčeve reči, njegova mudrost bila je tako prijemčiva. Zatim sam se vratila u kombi pitajući se da li je ono što mi je rekao u stvari dobro ili loše.

. Tokom celog našeg života, procenjujemo ono što nam se događa, radujemo se ili tugujemo. Međutim, do poslednjeg trenutka ne znamo da li je zaista bilo razloga za radost ili za tugovanje. Ništa nije zamrznuto u vremenu, sve evoluira. Ne budi tužna danas, jer je možda to što ti se dogodilo velika sreća.

– Oh, kako sam. Znaš, meni je sada svaki dan kao neki bonus, tako da se ne žalim! Ali pričajmo o tebi. Jesi li našla ono što si pošla da tražiš?

Pravim malu pauzu, nisam sebi postavila to pitanje dosad. Jesam li našla ono što sam pošla da tražim?

– Zagrevam se, bako, zagrevam se.

psiholog kod kog je Madlen odlazila promenio je naše mišljenje. Naša deca nam ne pripadaju, mi smo nešto poput uzgajivača biljaka, pomažemo im da porastu. Dete koje potom nastavi svoj put jeste čista nagrada. Naravno, to se ne postiže za jedan dan, teško je kad ga više ne viđaš svakog dana, treba naći drugi smisao života, druge zanimacije, ali sreća je gledati ga kako postaje ispunjen čovek.

Ne želim da ti solim pamet, grozim se dušebrižnika. Samo želim da osvetlim tvoj put, da ti pokažem pravac, pre nego što odem.

Nadam se da će vam ovo putovanje omogućiti da se još jače volite. Znam da je ljubav između majke i ćerke besmrtna.

Bolan je taj prelaz između detinjstva u adolescenciju, kad se iluzije raspršuju, a snovi razbijaju o zid realnosti. Žalim za onom udobnom naivnošću, onim ušuškanim svetom u kom sve ružno nestaje kad prespavaš. Žalim za onim vremenom kad još ništa nisam znala, za onim mehurom čije su zaštitne zidine bili mama i tata. Idem ka punoletstvu ostavljajući za sobom kamenčiće nevinosti. Ne želim sve da ih izgubim. Više ne želim da odrastem.

To što si izgubila posao jeste nova šansa. Prilika da se pripremiš za novu rundu. Kad si mi poverila svoju želju da odeš, ali i svoje sumnje u vezi s tim, uplašila sam se da nećeš plan sprovesti dokraja, da ćeš se vratiti. Morala sam da ti dam neki dobar motiv. Znala sam da ćeš za mene to uraditi.

Život ti je postao protivnik, učini ga saveznikom.

Bilo je prijatno, upijale smo njihovu kulturu, oni su se zanimali za našu, rastali smo se sa žaljenjem, znajući da se nikad više nećemo videti, ali da se nećemo ni zaboraviti.

To je ono što najviše volim kod putovanja. Upravo zbog tih susreta želela bih da odem u Australiju. Da se hranim drugima, da se bogatim, da rastem. U našem socijalnom stanu imam osećaj da venem.

Mojim ćerkama nije dobro, napravila sam greške. Nad svakom odlukom koju sam donela, nad svakom reakcijom koju nisam mogla da zadržim, zapitala sam se da li je bila ispravna. Svaki postupak, makar nam se na prvi pogled činio beznačajnim, ima posledice. Roditelji su hodači po žici. Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.