Superheroina promene

Iz toga da budemo u pravu, jer mi valjda znamo, postajemo oni koji olako osuđuju, jer tako deluju pametniji a u stvari sebe ograničavaju, jer ako si najpametniji tu gde si, nema mnogo prostora da napreduješ i rasteš. Kada primetim da u svom balonu isuviše znam, zađem tamo gde se kreću oni koji znaju više od mene kako bih mogla da proširim svoj opseg znanja. Tamo se stiže otvorenošću ne samo za ono što mislimo da jeste već još važnije za ono što smatramo da nije. Biti ciničan, kritičan, nije isto što i biti svestan. Kada smo samo oni koji kritikuju, deluje kao da smo aktivni, da nešto radimo, ali u stvari samo pasivno i nepromišljeno usmeravamo negativne misli u pravcu nečega što ne želimo, i omogućavamo mu da raste. Svi se bore protiv droge, rata, bolesti… sve vreme fokusirajući se na ono što žele da umanje. Majka Tereza je znala da se zalaže za mir, namirenost, zdravlje… sve ono što je želela da raste. Zato umesto što samo kritikujete, sebe ili svet oko sebe, pitam se kako bi bilo da svako od nas zastane i razmisli šta želi za sebe i ovaj svet oko sebe i smisli svaki dan način da tome doprinese. Svest nam pomaže da bez osude spoznamo svoju trenutnu istinu i budemo spremni da je uvek dovedemo u pitanje, jer okolnosti se, kao i mi, menjaju. Rađamo se elastični, fleksibilni, što smo bliže smrti postajemo sve krući, dok se na kraju ne ukrutimo skroz. Pošto ja uvek biram život, biram da budem fleksibilna, radoznala, biram da moj um bude joga majstor elastičnosti, jedino takav može da se razvija i povećava svoj kapacitet, a na kraju i doprinese nekom idejom ili akcijom da ovaj svet bude lepši za sve. To postižem optimizmom, jer me uvek dovodi u stanje uma spremno da uči, da pronađe rešenje, da podrži i razume.
Kao što uvežbamo kriticizam i žaljenje, redovnim treniranjem uma, s vremenom možemo naučiti i drugačije – da prihvatimo.

Ako ti život dâ gorke plodove, umesto da očajavaš što nisu za jelo, možda možeš da ih skuvaš i napraviš džem?
Život ponekad baš ume da deluje kao gomila sranja, ali neće mi zaista nikada biti jasno šta ima toliko zanimljivo i magično u fokusu na to isto sranje, u priči o njemu, u jadanju i žaljenju i konstantnom usmeravanju pažnje na njega?! Stvarno ne znam! Ceo život mi govore: Anja, ti si večiti optimista! Lako je tebi, ravno ti sve do Južnog pola! Slušam ih, i dugo sam se pitala da li stvarno nešto nije u redu sa mnom, sva sreća nedovoljno dugo. Uvidela sam da je mnogo lakše kritikovati, žaliti se, jadati se, biti ironičan, ciničan i sarkastičan… Aj ti, sele, potrudi se da dok stojiš u sranju pronađeš mirisni cvet, da dok si u dugovima pronađeš dodatni izvor prihoda, da dok si nezadovoljna svojim šefom uradiš nešto u pogledu svoje karijere… Aj ti izaberi da prihvatiš život koji živiš, preduzmi odgovornost za njega i pronađi makar ideju za rešenje, nov prozor s novim pogledom, nove ljude s novim idejama, aj probaj ti da budeš večiti optimista, e TO nije lako, ali je lepše. Biram optimizam jer su optimisti hrabri, fleksibilni, spremni na akciju, rešeni da pronađu rešenje jer veruju da postoji. Optimizam znači imati veru u bolje, u lepše, u ljubav, radost, sreću – život. Biti pesimista znači izgubiti veru u život, i to ne biram NIKADA. Biram da kada mi nešto smrdi otvorim prozor, kada me nešto žulja izujem cipelu, jer teško da u smradu i dok žulja može jasno da se misli.

Priroda opstaje uvek, makar oni najprilagodljiviji u njoj, pitanje je samo hoćeš li i ti umeti da se prilagodiš promenama, ili biraš da se opireš starenju, predugom redu u banci, nepravdi jer karte za let nisu baš u onom delu aviona koji si želela, možda te je profesor uzeo na zub, ili su baš tebe izuzeli ove godine za povećanje plate… Da, sve je ovo baš bezveze, ali trošiti život u nerviranju „što baš meni“, „kako to“, „zašto to“ ne donosi nam nikakvu korist, naprotiv čini da u lošem stanju, negativne vibracije, privlačimo još više sličnih događaja.