Imam klijentkinju koja je, reklo bi se, izvrsna u svakom smislu te reči, pametna, profesionalno ostvarena, uvek broj jedan i u školi i kasnije na poslu, udata je, ima dvoje divne dece, hobi, vodi računa o sebi i svom telu, ali se sve vreme bori sa osećanjem da to nije dovoljno. Teško joj je da ponekad prepusti kontrolu nad projektom, ručkom, planiranjem izleta bilo kome jer ona zna najbolje. Za sebe kaže da je perfekcionista, a to je često indikator da je duboko nesigurna, u strahu da će sve to što ima u životu u jednom trenutku nestati, jer ona u stvari to i ne zaslužuje, i da zbog toga mora još više da se trudi jer sve to do sada nije dovoljno da bi u potpunosti bila srećna i zadovoljna. Odnos sa majkom je stalno napet, „ne mogu da podnesem da mi stalno soli pamet“… često ume da kaže. Stalno su prisutne nesigurnost pri donošenju odluka i potreba da je ljudi vide onakvu kakva jeste, dok u stvari skriva svoju autentičnost u ljušturi straha da neće biti prihvaćena. O da, prihvaćenost, glavni motiv za svaku našu izrečenu ili neizrečenu laž, za sve uloge koje smo glumili, kao i za sve ono što smo duboko sakrili od očiju javnosti i potencijalne kritike. Zvuči paradoksalno, ali iznenadili biste se koliko ljudi čini sve da bi bili i prikazali se kao ono što nisu, a smatraju da drugi očekuju da to budu, istovremeno potajno želeći da drugi vide ono što stvarno jesu, iako i nisu do kraja sigurni šta je to tačno.