Superheroina promene

Pronađite svoju fotografiju kad ste bili mali (između 3 i 6 godina). Uzmite je u ruke, pogledajte sebe.
Dobro osmotrite okolinu na fotografiji, izraz lica tog deteta, pogledajte ima li još koga na fotografiji.
Nežno pozdravite dete i pitajte ga: „Kako si?“
Zastanite i oslušnite šta vam odgovara. Da li postoji nešto posebno što želi da podeli sa vama, pitajte ga.
Objasnite mu da ste tu za njega, da ga razumete. Da možda sada ne razume mnoge stvari, ali da je drugačije kad odraste.
Recite mu da ga volite. Ponovite mu da ga volite. I osluškujte kako ta rečenica rezonuje s vama dok je izgovarate svom unutrašnjem detetu.

S druge strane, devojčicama se češće brani ljutnja, kako bi bile fine, dobre, poslušne, kao što dolikuje damama. To je često uzrok potiskivanja ljutnje i ozlojeđenosti, prevelike tolerancije koja dovodi do burnih reakcija kada se čaša našeg kapaciteta za gutanje emocija prelije. Sve emocije su dobre i zdrave, svaka ima svoj zadatak da nas nečemu nauči, da nam ukaže na nešto, na to da nam je neko prešao granicu, da je vreme da se zauzmemo za sebe i slično. Kada roditelji imaju zdravo postavljene granice, umeće i svoju decu tome da poduče; ukoliko su roditelji u saglasju sa svojim emocijama, biće u saglasju i sa dečjim, ukoliko je naše unutrašnje dete dobro i isceljeno, neće biti potrebe da svoju frustraciju, tugu ili ljutnju prorađujemo kroz našu decu. Po mom mišljenju, roditeljstvo je ozbiljan posao na sebi, kada smo mi dobro, naša deca će naše strategije za to prirodno prekopirati i sama naučiti da budu dobro. Ali ako nismo, onda se obično ono što je u nama ranjeno ogleda u našoj deci i problemu koji imamo s njima.

ZAŠTO?!
Trošimo ogromnu količinu energije držeći emocije potisnutim.
Emocije su energija, što ih više potiskujemo, snaga kojom eksplodiraju je veća. Poput ekspres-lonca, često se desi da kada se najmanje nadamo ono što ne želimo poput bombe izađe na površinu, a tada najčešće ne znamo šta ćemo s tim, nedostaju nam pravi alati. I tada možemo drugim ljudima da delujemo veoma „nezrelo i detinjasto“, jer tada i jesmo to dete koje oseća ono što oseća i konačno to oseća naglas.

Kada nas boli zub, odemo kod zubara, ne čekamo da prođe samo od sebe, jer znamo da neće. Kada nas zaboli duša, najčešće bol prekrijemo ćebetom ili čokoladom i čekamo da prođe. ZAŠTO?!

Kada nas boli zub, odemo kod zubara, ne čekamo da prođe samo od sebe, jer znamo da neće.

Pošto nam je od životnog značaja da preživimo, ćutali smo, gutali smo i hranu koju mrzimo i emocije koje su nas razjedale iznutra, jecali smo krišom, prestajali sa skakanjem i smehom da ne bi bila igračka-plačka, poštovali roditelje nakon batina jer se tako poštovanje stiče, učili koliko je život težak i koliko je potrebno truda da bismo zaslužili ljubav, čokoladu ili omiljenu barbiku.

Kada upoznamo svoju bol, možemo je i razumeti, otkriti lekciju koju treba da naučimo i uz veliku zahvalnost je poslati u svetlost, gde će se regenerisati i pretvoriti u ljubav. Jer kad negujemo svoje emocije, tada negujemo sebe i stvaramo ljubav i za sebe i za ceo svet.

„Dosta je bilo ljutnje na druge jer me ne poštuju dovoljno, nemaju obzira, misle samo na sebe, dok sam u stvari sve vreme ljuta na sebe jer ja to isto ne činim za sebe. S vremenom sam počela da mrzim ovu ženu koja sam postala, a kojoj je u stvari duboko u sebi bilo potrebno moje prihvatanje i ljubav. Samodestrukcija počinje neprihvatanjem, vreme je da počnem da učim od sebe, svojih emocija, želja, potreba, i da tek kada upoznam ovu Sanju koja sam postala, osmislim kakva to želim da budem za sebe i ljude oko sebe. Kada sam dobro, onda mogu biti dobra i drugima.“

Taj vrisak duše u današnjem svetu zovemo simptom.
Previše progutanih knedli dovodi do gnojnih angina ili oboljenja štitne žlezde, previše potisnutih emocija do srčanih smetnji, previše strahovanja do čira na želucu…

Kako bih vam to bliže dočarala, možete zamisliti kao da se u nama nalaze izvori kreativne, stvaralačke, isceljujuće energije koji bi trebalo da stvaraju ideje, rešenja i snagu za kreiranje svih životnih bogatstava u materijalnom svetu, kao što su zdravlje, sreća, novac, porodica.
Naša duša, suština, biće… imenujte kako vam drago, naše više ja zna šta je naša misija, šta nam je posao u ovom životu, ono zna ko smo mi zaista i šta nam je potrebno, i komunicira 24 sata s nama kroz emocije i osećaje koje poput Morzeovog koda osećamo u svom telu. Realnost je da današnje školovanje i vaspitanje ne uključuje učenje jezika naše duše, naprotiv, većina onog što učimo čini da živimo i radimo protiv onoga što naša suština želi. I to osećamo, uvek, bez pogovora. Znamo kad god činimo nešto protiv sebe, kada ne izgovorimo ono što nam je na srcu progutamo „knedlu“, kada se ne borimo za sebe već smo u stanju straha prevrće nam se želudac, kad potiskujemo emocije stežu nam se grudi, kada ne izgovorimo na vreme „ne“ bes počne da nam gori u glavi.
Ukoliko predugo zanemarujemo signale u svom telu, duša počinje glasnije da govori, sve u nadi da ćemo je čuti, i kako bismo učinili bolje za sebe. Taj vrisak duše u današnjem svetu zovemo simptom.