„Mari Ndiaj je ovom dramom zasekla u srž problema: problema (mnogih) crnih došljaka iz nekadašnjih francuskih kolonija u Africi u Francusku, „metropolu”, došljaka školovanih u najboljem duhu francuskog jezika i francuske kulture koji nailaze na ravnodušnost, pa i neprijateljstvo starosedelaca, na njihovu odbojnost, strah ponekad, predrasude redovno. (…)
No komad Tata mora da jede nije sociološki, aktivisticki komad u žanru angažovanog pozorišta.
Pre bi se reklo da je to komad o intimnoj drami jedne porodice — u osnovi, porodični odnosi u njoj mogli bi biti isti i da nije razlike u boji kože njenih junaka. Tata-crnac ostavio je Mamu-belkinju sa dve sasvim male ćerčice (o da, Mari Ndiaj takvu okolnost vrlo dobro poznaje — i njen otac je napustio njenu majku, nju i Francusku kad joj je bilo samo godinu dana).”
Iz pogovora Jelene Stakić
Tata mora da jede je prvi komad jedne žene izveden za vreme njenog života u starom i cenjenom pozorištu Komedi fransez.