Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

„On je samo čovek. Ali čovek prema kojem bi trebalo da se ophodiš s poštovanjem kakvo njegov stalež traži.“

Nategla je luk a mišići su je zaboleli od napora. Zanemarila je svu buku, zanemarila je svaki pokret, zanemarila je sve osim zvuka sopstvenog disanja dok joj se pažnja sužavala na prvu metu. Udahnula je duboko, da bi se smirila. Izdišući, pustila je strelu.

Pravo u središte.

Adarlan može da im oduzme slobodu, može da im uništi živote, da ih pretuče, slomi i iskandžija, može da ih prisili na ovo besmisleno nadmetanje, ali bili oni zločinci ili ne – i dalje su ljudi. Jedini izbor koji mu je preostao bio je da radije umre nego da igra kraljevu igru.

Nikada nisam imao ljubimca; nikada ga nisam ni želeo.“

„To je verovatno pravi blagoslov za psa koji bi završio kao tvoj sadrug.“

ovom stolu su sloboda ili smrt. Njena prošlost i budućnost sede na staklenom prestolu.

Elena je pošla ka njoj. „Ti bi mogla da uzdrmaš zvezde“, prošaptala je. „Ti bi mogla da uradiš sve, samo kada bi se usudila. A duboko u sebi, ti to znaš. To te najviše plaši.“