More se nikuda ne žuri, naizmenično se poigravaju plima i oseka, ali nemaju cilja kojem bi stremile u susret. More je večnost. Reka se pretvara kao da zna kuda će, ona žuri, valja se, nosi na svojim širokim leđima travuljinu, stabla, leševe – i brodove koje su napravili ljudi. Želi nekud da stigne. I svako ko je kratkovid mogao bi da više veruje rekama nego moru, zato što one imaju ušće. Ali da li je ušće cilj? Na kraju sve se sliva prema moru i u more, ono isto more što je večnost bez odredišta.