Ljubavi se ponekad izgube na naplatnim rampama, u lošim signalima mobilnih veza, u buci muzike kada onaj drugi zove dok si u kafani, u hladnoći perona dok hvataš jutarnji autobus samo da bi ga videla, u večerima kada posle posla zaspiš i umorna ne stigneš pre nego što te uhvati san da napišeš “volim te” ni “laku noć”. I zorom te dočeka million poruka onog koji sumnja da su na tvojim bokovima pod mesečinom bili tuđi dlanovi.
Ljubav se izgubi u trenutku kada pomisliš da je večna i da je taj verenički prsten koji nosiš na ruci znak da ne moraš da stavljaš korektor na crne podočnjake, da možeš pored njega da legneš u ispranoj flanelskoj pidžami i da ne postoji sila koja može te dve ruke koje staju u džep istog kaputa da razdvoji.