Off

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Klaviri nisu odlazili u partizane. U šumu su išle harmonike i gitare. Klaviri su ostajali u gradovima za vreme rata i sarađivali sa okupatorom. Zbog toga su mnogi klaviri po domovima kulture i hotelima i dan-danas zatvoreni, a na poklopcima im vise veliki zaključani katanci.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.

Svi oni se traže.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.

Svi oni se traže.

Torba mi je nepopravljiva skitara. Neće kući. Kad se tako vraćamo sa nekog putovanja i kad pomislim da joj je najzad dosta vucaranja po jeftinim hotelima i sumnjivim mestima, da je poželela da se lepo isprazni i popne na vrh ormara gde joj je i mesto, utvrdim da je uopšte nema na traci. Gde je?
Oprostite, kaže mi čovek zadužen za prtljag, ali vaša torba je otišla u Amsterdam!
Šta će u Amsterdamu kad tamo nemamo nikoga?
To se i ja pitam? – sumnjičavo vrti glavom kontrolor.
Šta da radim?
Pet puta je bežala preko granice i vraćala se sva izlepljena nalepnicama stranih avionskih kompanija. Mora da je letela nekud daleko, negde gde je toplije nego kod nas: to sam utvrdio po crnoj pasti za cipele, koja se istopila i iscurela na moje bele košulje.

Leto sipi poput peščanog časovnika, a nje nema pa nema…

Traži se nada.

U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje

Za jedno kratko vreme, za jedan mali momenat, pretvarao sam, kao i on, dosadu u lepotu, usputne simpatije u burne ljubavi, prosečne saputnike u izuzetne ličnosti, tupe dane u plemenitu dokolicu, obične datume u praznike, a sada, baš kao i Karma, pakujem svoje male trikove; osmehe i nostalgiju, šarene marame, mesta i dane, uspomene, kutije sa duplim dnom i rečenice sa dvostrukim smislom…

Potrošio sam ovo mesto; ništa nije ostalo od njega. Potrošio sam ove događaje, ove ljude, prijatelje i poznanike, ove priče, potrošio sam ovu knjigu, ništa nije ostalo od nje.

Da mi je jedno takvo dvorište, da mi je takav orah u dvorištu, da mi je ljuljaška i onakav sto, da su mi pivo i rotkvice i so, zavukao bih se tamo i nikuda ne bih izlazio, na časnu reč