Grof Monte Kristo I

, gospođo, oni bar imaju nešto što zamenjuje sve to: a to je fanatizam. Napoleon je zapadnjački Muhamed. Za sve ljude koji su prostaci ali imaju najveće ambicije, on je ne samo zakonodavac i gospodar već je i uzor, uzor jednakosti.“

„Jednakosti!“, uzviknu markiza. „Napoleon uzor jednakosti! A šta ćete onda reći za gospodina De Robespjera? Čini mi se da mu vi otimate njegovo zvanje da biste ga dali Korzikancu. Ja ipak smatram da je dovoljna i ona jedna uzurpacija.“

„Ne, gospođo“, reče Vilfor, „ja ostavljam svakoga na mestu koje mu pripada: Robespjera na Trgu Luja XV, na njegovom gubilištu; Napoleona na Trgu Vandom, na njegovom stubu; samo, jedan je stvarao jednakost koja uništava, a drugi jednakost koja uzdiže; jedan je sveo kraljeve na nivo giljotine, a drugi je uzdigao narod do nivoa prestola. To ne znači“, dodade Vilfor smejući se, „da ni jedan ni drugi nisu bili gnusni revolucionari i da 9. termidor i 4. april 1814. godine nisu bila dva srećna dana za Francusku, dostojna da ih proslavljaju i prijatelji monarhije. Ali to takođe objašnjava kako je Napoleon, mada je pao da se nikad više ne uzdigne, nadam se, ipak sačuvao svoje fanatične pristalice. Šta ćete, markizo? Kromvel, koji je bio samo upola ono što je bio Napoleon, imao je takođe svojih sledbenika!“

Zamenik kraljevskog
državnog tužioca
U Ulici Gran Kur, naspram vodoskoka Meduza, u jednoj od onih starih kuća aristokratskog stila koje je gradio Piže, proslavljala se isto tako veridbenim ručkom druga jedna veridba.

Samo, umesto da su učesnici ovog drugog prizora bili ljudi iz naroda, mornari i vojnici, ovi ovde bili su iz redova glavnih ličnosti marseljskoga društva. Bile su tu nekadašnje sudije koje su dale ostavku na svoje zvanje za vreme uzurpatorove vladavine; stari oficiri koji su napustili našu vojsku da bi prešli u Kondeovu; mladi ljudi koje su njihove porodice odgajile i ne znajući pouzdano kakav će im život biti i pored toga što su platile četiri ili pet puta da ih drugi mladići zamene u vojnoj službi jer su mrzele tog čoveka, koga će pet godina izgnanstva načiniti mučenikom, a petnaest godina rada na obnovi zemlje božanstvom.

„Pa to me baš i plaši“, reče Dantes. „Čini mi se da čoveku nije dato da tako olako stekne sreću!