Grof Monte Kristo I

Zaplet se osniva na istinitoj priči o izvesnom Fransoa Pikou (François Picaud), koju Dima pronalazi u zbirci zgoda iz pariskih policijskih arhiva (Police dévoilée: Mémoires historiques tirés des archives de Paris), a koju je 1838. objavio Žak Peše (Jacques Peuchet). U istoj zbirci istinitih zločina Dima će pronaći i pripovest o trovačici, koju će kroz gospođu Vilfor integrisati u roman. Pešeova priča govori o Fransoa Pikou, mladiću s juga Francuske koji je uhapšen 1807, pošto ga je grupa prijatelja potkazala kao engleskog špijuna, ubrzo pošto se verio s izvesnom Margeritom. Dojavu je inicirao ljubomorni Matje Lupian, vlasnik kafea. Piko je u Piedmontu smešten u kućni pritvor, te je u zamku Fenestrel služio jednog bogatog italijanskog sveštenika. Kad je ovaj umro, bez naslednika, sav imetak je ostavio Pikou, koga je tretirao kao sina, obavestivši ga ujedno i o skrivenom blagu. S padom Napoleona 1814. godine Piko biva oslobođen, te se, pokupivši blago, vraća u Pariz pod imenom Žozef Luše. Margeritu zatiče udatu za kafedžiju Lupiana, a potkupivši jednog od urotnika velikim dijamantom, doznaje imena ostalih učesnika u zaveri. Dok se Piko sveti svojim neprijateljima, ubijajući ih jednog po jednog, upropašćujući njihove potomke, potkupljeni zaverenik ga ucenjuje, a sukob između njih završava se ubistvom Pikoa, koje će ubica ispovediti na odru 1828. godine. Dima se vrlo očito poslužio ovom istinitom pričom, bogato je usložnjavajući, dopisujući i razrađujući, transformišući je u pripovest ne samo o osveti i iskupljenju već i o istoriji, trgovini, politici i kulturi, dodavši joj dimenziju Sredozemlja kao pravog prostora zbivanja, uprkos tome što se veći deo radnje odvija u Parizu. Sam Dima je Pešeovu priču baziranu na policijskim dosijeima okarakterisao kao ostrigu s biserom u sebi – grubim i bezobličnim, koji čeka svog draguljara.

Satirični tonovi se osovljuju ponajvećma na državne službenike kojima vladaju častohleplje, gramzivost, sebičnost i egoizam, licemerje, dogmatizam i uskogrudost, poltronstvo i potkupljivost, odsustvo solidarnosti i empatije, što su sve elementi suštinske nehumanosti. Nesporno je da su sporedni likovi u najvećoj meri bez reljefa, ali se nekima, poput Eženi Danglar ili Albera Morserfa, mora priznati da poseduju izvesna svojstva koja se otimaju određenju lika kao plošnog.

O tome svedoče i povremene reference na antičke izvore, na Sofokla i Vergilija, koje Vilfora smeštaju u domen tragedije, dočim je, na primer, niski i bedni Kadrus upleten u Hofmanove predele grotesknog.